Словаци у Републици Српској (слч.Slováci v Republike srbskej) грађани су словачког поријекла, који живе и раде на територији Републике Српске. Словаци су једна од седамнаест службених националних мањина у Републици Српској, а њихове интересе заступају представници и делегати у Савјету националних мањина, и Савезу националних мањина.
Историјат
Словачка породица Ципар у Прњавору
Словаци су своју отаџбину почели напуштати на почетку 18. вијека у вријеме владавине хабзбуршке царице Марије Терезије. Словаци од 1885. године насељавају ове просторе.[1] На територију данашње Републике Српске Словаци су најприје долазили из Војводине и насељавали најближи простор, а то је била Семберија.
Досељавање Словака у Бијељину почело је 1885. године када 12 породица из мјеста Пивница, Ковачица, Љуба, Бингула и Бачки Петровац насељавају у Љељенчи. Словаци су почели да се насељавају у Бијељини у потрази за бољим животним условима. Населили су се у село Љељенчу надомак Бијељине. Наиме, тада је земља у околини Бијељине била јефтина, јер су се бегови масовно селили у Турску. Јозеф Бартош, заједно са својом породицом долази 1888. године из Ковачице, а фамилија његове супруге Еве 1892. године из Пивница. Породица Грња, тачније брачни пар Мишо и Сузана Грња, заједно са својих деветоро дјеце доселили су се 1913. у Бијељину из мјеста Љуба код Шида. [2] Први досељеник из породице Шимон, био је Штефан звани Пишта, који је у Бијељину дошао 1897. и ускоро постао један од највећих бијељинских земљопосједника.[3] Сви Словаци који су се тада доселили у Бијељину били су пољопривредници. Поред пољоприведе, неки од Словака су су били и занатлије; коларски и ковачки занати су били међу најзаступљенијим. Једини познати изузетак, је Јозеф Сенохрадски, индустијалац који је 1902. г. купио земљу и изградио једну од најмодернијих циглана у тадашњој Бијељини. За разлику од прве, трећа генерација Словака у Бијељини се након 1945. године окреће ка школовању и даје већи број интелектуалаца. Словаци у Бијељини, посебно они који су били економски моћнији, значајно су допиносили и развоју овог краја.[4] Сенохрадски и Шимонови били су најугледније породице међу Словацима у Бијељини. Одржавали су добре односе са свим националностима и у великој мјери допринијели развоју града Бијељине. Михајл Шимон је као волонтер у два мандата био члан Извршног одбора општине Бијељина, а за свој рад одликован је указом Краља Петра II од 30. децембра1937. године, Златном медаљом за грађанске заслуге. Михајл Шимон и његовој супрузи Јулијани. Они су даровали 4,5 дунума земље у Љељенчи за изградњу основне школе као и велики новчани прилог. Јулијана Шимон је била један од оснивача Потпорног друштва за образовање женске дјеце „Кнегиња Зорка”, што потврђује повеља друштва од 30. септембра1937. године која јој је додијељена у знак захвалности.[5]
У главне писане изворе о бијељинским Словацима, спадају необјављени списи Павела Шимона, рад Хелене Гашпар-Милошевић о бијељинским Словацима, као и рад Мустафе Грабчановића под називом „Досељавање Мађара и Словака у Бијељину”.[6]
Двије породице Ципара доселиле су се у околину Прњавора1895. године. Претходно су боравили у околини Осијека, али им се није допала славонска равница. Тражили су брдовитији крај, који би их подсјећао на родно село Дрхле Поле, у словачкој општини Бишча. Одабрали су Ралутинац, код Прњавора, гдје су деценијама живјели.[7]
Словаци у Републици Српској, као и већина њихових сународника, у матичној земљи, као и широм свијета су протестанти. 2009. године је отворена Словачка евангелистичка црква[8], а ријеч је о првом вјерском објекту те врсте у БиХ. Црква је изграђена донацијом Словака који живе у Семберији, уз помоћ Општине Бијељина и Словачке амбасаде у БиХ. У Бијељини данас живи између 20 и 30 словачких продица.[9] По доласку у Биијељину, Словаци с обзиром да су евангелисти користили су вјерски објекат њемачке заједнице у Новом Селу код Бијељине. Словаци су се такође и сахрањивали у њемачко гробље, које је уништено након Другог свјетског рата, када Словаци отварају своје гробље које се налази на излазу из Бијељине, и представља једино словачко гробље јужно од ријеке Саве. Један од Шимонових, Михајл је постао Назарен, када је у Бијељини почела да се развија ова религијска група. Назарени су зградили и импровизовани вјерски објекат, а сахрањивали су се у словачко гробље. Свештеник ове вјерске групе је био Јово Дорошки, а црквени објекат се налазио у Галамића сокаку.[5]
У Републици Српској, постоје два удружење Словака. Од 2006. године у Бијељини постоји Удружење Словака Семберије „Јурај Јаношик“. У Бањој Луци је 2004. године основано Удружење Словака града Бање Луке „Јаношик“. Удружење је основано у сарадњи са Удружењем Чеха града Бање Луке, али територијално обухвата и Словаке из општине Прњавор.[11]
Удружење Словака Семберије „Јурај Јаношик“ је у децембру 2014. године кандидовало пројекат код владе Републике Словачке, односно код Канцеларије за Словаке који живе ван граница Републике Словачке. Циљ пројекта је био обезбјеђивање средстава за градњу помоћног објекта у оквиру црквеног објекта. У мају 2015. одобрена су средства у износу од 4000 евра која су намјенски искориштеназа градњу помоћног објекта.[12]
Јозеф Сенохрадски, индустријалац и власник најмодернијих циглана у тадашњој Бијељини.
Михајл Шимон, одликован указом краља Петра II од 30. децембра. 1937. године јер је као волонтер у два мандата био члан Извршног одбора општине Бијељина.
1Институције Републике Српске, не признају резултате, приказане од стране Агенције за статистику Босне и Херцеговине, али не планирају издати сопствене податке за ову пописну категорију.
