Седам ђакона су били вође које је изабрала ранохришћанска црква да служе заједници верника у Јерусалиму, како би омогућили апостолима да се усредсреде на 'молитву и службу речи' и да се побрину о бригама гркојезичких верника да се њихове удовице занемарују у дневној дијаконији (служби).
Нови завет
Једина два сачувана записа су дела Стефана и Филипа, и та дела се баве проповедањем, веронауком и крштењем. Филип се једноставно назива „јеванђелистом“ у 18. поглављу. Њихово именовање је описано у 6. поглављу Дела апостолских (Дап. 6:1-6). Према каснијој традицији, они су такође били међу седамдесеторо ученика који се појављују у Јеванђељу по Луки (Лк 10:1, 10:17).
Иако се Седморица у Новом завету не називају „ђаконима“, њихова улога је описана као „ђаконска“ (грч.διακονειν τραπεζαις), и стога се често сматрају претечама ђаконског хришћанског реда.[тражи се извор]
Према Делима апостолским, они су изабрани од стране заједнице верника на основу њиховог угледа и мудрости, будући да су „пуни Духа Светога“, а њихово именовање су потврдили апостоли.
Детаљи
Само Стефан и Филип су детаљно приказани у Делима; традиција не даје ништа даље о Никанору или Пармену. Стефан је постао први мученик Цркве када га је убила руља, а на чију смрт је пристао Савле из Тарса, будући апостол Павле (Дап. 8:1). Филип је проповедао у Самарији, где је преобратио Симона Врача и етиопскогевнуха, чиме је традиционално започео Етиопску православну цркву.
Традиција назива Прохора Стефановим синовцем и пратиоцем јеванђелисте Јована, који га је посветио за епископа Никомедије у Витинији (данашња Турска). Традиционално му се приписивало ауторство апокрифних Јованових дела, а за њега се говорило да је завршио свој живот као мученик у Антиохији у I веку.[1]
Према делу Црквени анали (лат.Annales Ecclesiastici) Цезара Баронија, који се сада сматра историјски нетачним, Никанор је био кипарскиЈеврејин који се вратио на своје родно острво и умро као мученик 76. г. Други извештаји кажу да је погинуо у "Берју", неидентификованом месту које је вероватно помешано са Батруном.
За Тимона се говорило да је био хеленизовани Јеврејин који је постао епископ у Грчкој или у Босри у Сирији. По каснијим изворима, његово проповедање је изазвало гнев локалног гувернера, који га је спалио на ломачи.
Након што је годинама проповедао у Малој Азији, где је Иполит Римски тврдио да је епископ Солија (Помпејопоља; иако је можда мислио на Соли, Кипар), Пармен се наводно настанио у Македонији, где је умро у Филипима 98. г, за време Трајанових прогона.[тражи се извор]
Никола, који је дошао из Антиохије, описан је у Делима као преобраћеник у јудаизам.[2] Неки рани писци нису га повољно описивали. Према делу Иринеја ЛионскогПротив јереси (лат.Adversus Haereses), Николаити, јеретичка секта која је осуђена још у Књизи Откровења, преузела је име по ђакону.[3] У делу Против свих јереси (лат.Philosophumena), Иполит пише да је инспирисао секту својом равнодушношћу према животу и телесним задовољствима; његови следбеници су ово схватили као дозволу да се предају пожуди.[4]Католичка енциклопедија бележи причу да је Никола, након што су му апостоли замерили што је малтретирао своју лепу жену због своје љубоморе, напустио њу и пристао да је било ко други ожени, рекавши да тело треба малтретирати.[1] У делу Слојеви (грч.Στρώματα), Климент Александријски каже да је секта искварила Николајеве речи, првобитно осмишљене да контролишу задовољства тела, да оправдају разузданост.[5]Католичка енциклопедија напомиње да је историчност приче дискутабилна, иако су и сами Николаити можда сматрали Николу својим оснивачем.[1]
Извори
^ абв"Seven Deacons". Catholic Encyclopedia. 1913. Retrieved September 11, 2006.
^As Joseph Fitzmyer, The Acts of the Apostles (New York: Anchor, 1998), pp. 243 and 350, explains the intent of the word "proselyte".
