Северна Америка

За друге употребе, погледајте страницу Северна Америка (регија).

Северна Америка

Северна Америка
Површина	24.230.000 km²
Становништво	529.024.000 (2016)

Регија Северна Америка без Централне Америке на мапи света

Северна Америка је по величини трећи, а по броју становника четврти континент на Земљи. Укупна површина овог континента је 24.230.000 km². Њене северне обале запљускује Арктички океан, источне Атлантски океан, јужне Карипско море, а западне Тихи океан. Процењено је да је 2016. године имала 529.024.000 становника. Први облакодери на свету су саграђени на тлу Северне Америке.^[1]

Етимологија

Мапа Северне Америке из 1621. године

Америке (Северна и Јужна) добиле су име по италијанском истраживачу Америгу Веспучију, а име су дали немачки картографи Мартин Валдземилер и Матијас Рингман.^[2] Веспучи, који је истраживао Јужну Америку између 1497. и 1502. године, био је први Европљанин који је веровао да Америка није била Источна Индија, већ друго копно дотад непознато Европљанима. Године 1507. Валдземилер је направио мапу света на којој је било написано име Америка преко континента Јужне Америке, усред данашње државе Бразил. Он је објаснио то име у својој књизи Cosmographiae Introductio.^[3]

По Валдземилеру, нико не би требало да уложи приговор на име земље након њеног проналазача. Он је користио латинску верзију Веспучијевог имена (Americus Vespucius), али у женском облику, следећи примере Европа, Азија и Африка.

Касније, други картографи су проширили име Америка и на северни континент, а од 1538. године Герхард Меркатор је на својој мапи света искористио име Америка за читаво копно западне хемисфере.^[4]

Неки тврде да је уобичајено да се користи презиме за именовање открића, осим у случају племства, тако да би име континента настало по имену Америга Веспучија могло да буде проблематично.^[5] Рикардо Палма предложио је 1949. године извођење имена из планина Америка у Средњој Америци - Веспучи је први открио Јужну Америку и планине Америка у Средњој Америци, које повезују његова открића са открићима Кристифора Колумба.

Алфред Худ је 1908. године предложио теорију да се континенти назову по велшком трговцу из Бристола - Ричарду Америкеу, за кога се верује да је финансирао истраживачко путовање Џона Кабота од Енглеске до Њуфаундленда 1497. године. Неки верују да је Америка добила име по шпанском морепловцу који је имао древно визиготско име Амаирик, док други верују да корени имена потичу из индијанског језика.^[4]

Физичке одлике

Стеновите планине

За Северну Америку карактеристично је меридијанско пружање великих рељефних целина. То су високи и геолошки млади планински ланци с великим међупланинским котлинама на западу и старије и ниже Апалачке планине на истоку. Централним делом континента, од Северног леденог океана до Мексичког залива, пружа се пространо низијско и равничарско подручје. На североистоку је старо и равно копно Канадски штит. Највећи део Средње Америке чине млађе веначне планине с висоравнима, природни наставак Кордиљера на северу.^[6] Рељефна структура увелико одређује дужину речних токова и величину поречја и сливова. Притоке Тихог океана углавном су краће, осим река Колумбије и Колорада које одводњавају највећи део међупланинских басена и које су се пробиле до пацифичке обале. Од великих река на северу истичу се Макензи и Јукон, а на истоку Сен Лорен и Хадсон. Велике реке су Охајо и Тенеси, али оне не теку у Атлантски океан, већ према западу до Мисисипија. Мисисипи је, поред Мисурија, највећа река која прикупља мање реке с трећине површине САД, а улива се у Мексички залив. У тај залив улива се и Рио Гранде (мексички Рио Браво). Извире у Стеновитим планинама, а у доњем делу тока граница је између САД и Мексика, односно Англоамерике од Латинске Америке. Велика језера (Горње језеро, Мичиген, Хјурон, Ири и Онтарио) имају највећу запремину слатке воде на свету, иако су по површини мања од Каспијског језера. Заједно са реком Сен Лоренс чине важан пловни пут из срца континента према Атлантском океану. На планинском западу истиче се Велико слано језеро у ендоеичком делу континента, а у Средњој Америци највеће језеро је Никарагва. Мања или већа језера широм Канаде остаци су велике ледене капе плеистоценске глацијације.^[7]

Клима

Док је највећи део Европе под јаким климатским утицајем океанских ваздушних маса с Атлантика, на северноамеричком континенту планински ланци спречавају јаче продоре океанског ваздуха према унутрашњости. Стога је највећи део Северне Америке изложенији хладном северу и врућем југу. Клима је на северу хладна, поларна и у умереним ширинама снежно-шумска, умерено топла и влажна или сува степска, а у Средњој Америци топла и влажна суптропска. Хладни северни ветрови често доносе хладноћу на југ, док су приобална подручја на југоистоку континента сезонски изложена ветровима разорне снаге (харикени и урагани). Већи део Северне Америке има вегетацију сличну европској. На крајњем северу појас тундре знатно је шири од таквог појаса у Европи, јужније су простране четинарске и листопадне шуме, а сушнији крајеви природно су станиште траве (прерије које одговарају европским степама) или вегетације сличне оној у европском Средоземљу. У низијама Средње Америке раширене су тропске кишне шуме и суптропско биље. У рељефно вертикално рашчлањеним крајевима карактеристични су висински вегетацијски спратови: tierra caliente(врућа земља, до 600 метара), tierra templada (умерена земља, 600-1.800 метара) и -{tierra fría}- (свежа земља, изнад 1.800 метара). Највиши планински врхови, који су већи део године покривени снегом, чине најхладнији појас (tierra helada).^[7][8]

Плеистоцена глацијација

Током плеистоцена територија Северне Америке била је покривена леденим покривачем. Његова површина износила је 11,5 милиона km². Овај ледени покривач био је типски инландајс великог пространства и дебљине. Протезао се од обала Атлантског океана до обала Тихог океана. Његова граница почињала је од рта Кода, на обали Атлантика, ишла је преко острва Лонг Ајленда, данашњих савезних држава Њу Џерзија, Њујорка, Пенсилваније, Охаја, Индијане, Илиониса, Мисурија, Канзаса, Небраске, Дакоте и избијала на Тихи океан у близини острва Ванкувера. Најужнија тачка границе била је у Илионису на 37° 30' северне географске ширине.

Три главне глацијалне области глацијације биле су: лабрадорска (на полуострву Лабрадор), киватинска (западно од Хадсоновог залива, на територији данашње Канаде) и кордиљерска (на Стеновитим планинама). Глацијали на територији Северне Америке носе имена: Небраска, Канзас, Илионис и Висконзин. Ова четири глацијала одговарају гинцу, минделу, рису и вирму на Алпима. Интерглацијали који су их одвајали зову се: афтонски, јармутски и сангамонски.^[9]

Становништво

Карта Северне Америке

Насељеност Северне Америке врло је неуједначена. Арктички архипелаг и већи део копнене Канаде на северу готово је пуст. Међу слабо насељена подручја континента убрајају се и централни и западни делови Канаде и планински запад у САД где је просечна густина насељености готово сибирских размера (мање од 10 становника по km²). Најгушће су насељени североисток САД, делови око Великих језера, делови Старог југа и Калифорнија, приморје Мексичког залива, Мексичка висораван и Антили. САД је земља с највећим бројем милионских урбаних агломерација. Посебно се истиче урбанизовани североисток с мегалополисом Бостон-Вашингтон, где у појасу дугом 800 километара, у међусобно готово сраслим градовима, живи близу 50.000.000 становника. Највећи део становништва Северне Америке чине потомци европских досељеника.^[1] Од староседелаца у Англоамерици живе врло проређени Индијанци (око 3.000.000). Ескими су народи арктичког и субарктичког подручја, на Гренланду их има око 45.000, на Аљасци 40.000, а у Канади 30.000. У Средњој Америци Индијанаца има много више него на северу, а због дугог суживота с досељеним Европљанима (претежно Шпанцима) и доведеним црнцима знатно су заступљени мулати (мешанци белаца и црнаца) на острвима и местици (мешанци белаца и Индијанаца) у копненом делу региона. У САД живи приближно 35.000.000 црнаца или 12% становништва те државе. За државе Северне Америке карактеристична је прилично висока стопа демографског раста. У латиноамеричким државама разлог за то је врло висок природни прираштај и имиграција.^[7]

Држава	Главни град	Државно уређење	Површина (km²)	Становника (01. 07. 2002. прибл.)	Густина насељености (по km²)
Антигва и Барбуда	Сент Џонс	Парламентарна монархија	443	67.448	152
Барбадос	Бриџтаун	Парламентарна монархија	431	276.607	642
Бахами	Насау	Парламентарна монархија	13.940	300.529	22
Белизе	Белмопан	Парламентарна монархија	22.966	262.999	11
Гватемала	Гватемала	Република	108.890	13.314.079	122
Гренада	Сент Џорџ	Парламентарна монархија	344	89.211	259
Доминика	Розо	Република	754	70.160	93
Доминиканска Република	Санто Доминго	Република	48.730	8.721.594	179
Салвадор	Сан Салвадор	Република	21.040	6.353.681	302
Јамајка	Кингстон	Парламентарна монархија	10.991	2.680.029	244
Канада	Отава	Конфедерација	9.976.140	31.902.268	3,2
Костарика	Сан Хосе	Република	51.100	3.834.934	75
Куба	Хавана	Република	110.860	11.224.321	101
Мексико	Мексико сити	Савезна република	1.972.550	103.400.165	52
Никарагва	Манагва	Република	129.494	5.023.818	39
Панама	Панама	Република	78.200	2.882.329	37
Света Луција	Кастрис	Уставна монархија	616	160.145	260
Свети Винсент и Гренадини	Кингстаун	Уставна монархија	389	116.394	299
Свети Кристофер и Невис	Бастер	Уставна монархија	261	38.736	148
Сједињене Америчке Државе	Вашингтон	Федерална република	9.629.091	280.562.489	29
Тринидад и Тобаго	Порт ов Спејн	Република	5.128
Хаити	Порт o Пренс	Република	27.750	7.063.722	255
Хондурас	Тегусигалпа	Република	112.090	6.560.608	59

Зависне територије

Државе Северне Америке се међусобно знатно разликују по величини територија. Неке су континенталних димензија (Канада и САД), а неке по површини нису већи од градова средње величине. Слично је и с бројем становника. САД је трећа држава света, Мексико има приближно 104 милиона становника, док у већини држава Антила живи мање од милион становника. Иако је цео континент до друге половине 18. века био подељен на колонијалне поседе Велике Британије, Шпаније и Француске, северноамеричке државе избориле су независност много раније него већина азијских, а поготову афричких земаља. Путем самосталности прво је кренула САД (1776. године), а током прве половине 19. века следиле су је све државе копненог дела Средње Америке осим Панаме и Белиза. У првој половини 19. века независне су постале и острвске државе Хаити и Доминиканска Република, а 1867. године Канада. Почетком 20. века независне државе постале су Куба и Панама, док је шездесетих година 20. века независност изборило десетак острвских држава. Данас је само неколико мањих острва и архипелага остало под влашћу Велике Британије, Француске, САД и Холандије. Највећи међу њима - Порторико, има сопствену самоуправу, али су његови становници амерички држављани. Све су северноамеричке државе по облику владавине републике, осим Белиза и неколико острвских државица које за формалног шефа државе признају британску краљицу, и Канаде, савезне државе у формалној персоналној унији с Уједињеним Краљевством.^[7]

Зависне територије	Главни град	Суверена држава	Површина (km²)	Становника (01. 07. 2002. прибл.)	Густина насељености (по km²)
Ангвила	Вели	Уједињено Краљевство	102	12.446	122
Аруба	Орањестад	Холандија	193	70.441	365
Бермуди	Хамилтон	Уједињено Краљевство	53	63.960	1.200
Британска Девичанска острва	Роуд Таун	Уједињено Краљевство	153	21.272	139
Америчка Девичанска острва	Шарлота Амалија	Сједињене Државе	352	123.498	351
Гваделуп	Бас-тер	Француска	1.780	401.784[10]	245
Гренланд	Нук	Данска	2.166.086	56.376	0,03
Кајманска острва	Џорџтаун	Уједињено Краљевство	262	36.273	138
Мартиник	Фор де Франс	Француска	1.100	397.693[11]	384
Монсерат	Плимут	Уједињено Краљевство	102	8.437	83
Наваса	Лулутаун	Сједињене Државе	5[12]	0[13]	n/a
Порторико	Сан Хуан	Сједињене Државе	9.104	3.957.988	435
Свети Бартоломеј	Густавија	Француска	21	6.852	326
Сен Мартен	Маригот	Француска	53	33.102	622
Сен Пјер и Микелон	Сен Пјер	Француска	242	6.954	29
Острва Туркс и Каикос	Коберн Таун	Уједињено Краљевство	430	18.738	44
Холандски Антили	Вилемстад	Холандија	960	214.258	223

Економија

Позиција	Држава	БДП (2014) у милионима америчких долара
1	САД[14]	17,419,000
2	Канада[15]	1,786,655
3	Мексико[16]	1,291,062
4	Порторико	103,135
5	Куба	77,150
6	Доминиканска Република	64,058
7	Гватемала	58,728
8	Костарика	49,553
9	Панама	46,213
10	Тринидад и Тобаго	28,874

Северна Америка је у економском погледу неравномерно развијена. Постоје велике разлике између држава Англоамерике (САД и Канада), које су с Европском унијом и Јапаном најразвијенији део света,^[17] и земаља Средње Америке које су већином на граници сиромаштва, мада међу њима има знатних разлика. У најсиромашнијој земљи, Хаитију, БДП по становнику на нивоу је најнеразвијенијих афричких држава.^[18] У САД и Канади живи само 5% човечанства које ствара чак трећину БДП света. Обе земље имају велика природна богатства, високоразвијену пољопривреду с производњом знатних вишкова хране, и разноврсну индустрију. Остале земље обележава монокултурна пољопривреда с оријентацијом на једну или неколико култура које се често узгајају на плантажама. Већина тих држава економски је зависна од америчког капитала што условљава и знатну политичку потчињеност. Велика економска повезаност највећих северноамеричких држава - САД, Канаде и Мексика - одражава се у обиму и токовима њихових спољнотрговинских размена, Канада и Мексико чак 7/10 своје робне размене са светом обављају са САД. С друге стране, САД размењује више робе с Канадом него с Европском унијом и више с Мексиком него с Јапаном. САД, Канада и Мексико удружиле су се 1994. године у бесцаринску зону која је уз ЕУ највећа на свету. То је NAFTA (North American Free Trade Agreement) која обухвата подручје на коме живи више од 430 милиона становника и којој је циљ да у року од петнаест година уклони препреке несметаном протоку робе и радне снаге ради подстицања равномернијег економског развоја и равноправнијег приступа тржишту њених чланица.^[7]

Религија

Према истраживању из 2012. године, доминантна религија САД, Канади и Мексику је хришћанство, где чак 77,4% становништва себе сматра хришћанима.^[19] Хришћанство је такође доминантна религија у 23 зависне територије Северне Америке.^[20] Сједињене Државе имају највећу популацију хришћана на свету, чак 247 милиона хришћана (70%), иако друге земље имају већи проценат хришћанског становништва.^[21] Мексико је друга држава на свету по броју католика, одмах после Бразила.^[22]

Према истом истраживању неверници (укључујући агностике и атеисте) чине 17,1% становништва Канаде и Сједињених Америчких Држава.^[23] Нерелигиозно становништво чини 22,8% од укупне популације САД, а 23,9% укупног становништва Канаде.^[24]

У САД, Канади и Мексику живе и Јевреји (6 милиона или око 1,8%),^[25] будисти (3,8 милиона или око 1,1%)^[26] и муслимани (3,4 милиона или око 1,0%).^[27] Највећи број јеврејских појединаца може се наћи у САД (5,4 милиона),^[28] Канади (375.000)^[29] и Мексику (67.476).^[30] Највише муслиманског становништва живи у САД, чак 2,7 милиона или 0,9%,^[31][32] док је Канада дом за око милион муслимана или око 3,2% њеног укупног становништва.^[33] Мексико има свега 3.700 муслиманског становиштва.^[34] Према подацима из 2012. године, процењује се да број будиста износи око 1,2 милиона, од којих 40% живи у Калифорнији.^[35]

Језици

Језици који се говоре у Америкама

Доминантни језици у Северној Америци су енглески, шпански и француски. Дански језик преовладава на Гренланду, а холандски језик се говори подједнако као и локални језици на холандским карибима, холандским колонијама у Средњој Америци. Термин Англоамерика користи се да означи англофоне земље Америке: првенствено Канаду (где су заједно званични енглески и француски језик) и САД, али понекад и Белизе и тропе, посебно карипске земље које су чланице Комонвелта. Латинска Америка се односи на друге области Америке (углавном јужно од САД) где преовлађују романски језици, изведени из латинског - шпански и португалски (али земље француског говорног подручја углавном нису укључене). То су остале републике Средње Америке (без Белиза), део Кариба (без земаља холандског, енглеског и француског говорног подручја), Мексико и већи део Јужне Америке (осим Гвајане, Суринама, Француске Гвајане (Фр) и Фокландских острва (УК)).

Француски језик је историјски одиграо значајну улогу у Северној Америци, а сада задржава карактеристично присуство у појединим регионима. Канада је званично двојезична земља. Француски је званичан језик у провинцији Квебек, где 95% становништва говори француски било као свој први или други језик. Друге провинције у којима се говори француски језик су провинција Онтарио (званични језик је енглески, али се процењује да у Онтарију живи приближно 600.000 француских говорника), провинција Манитоба (дејуре званичан са енглеским), Француски Антили и Сен Пјер и Микелон, као и америчка држава Луизијана, где је француски један од званичних језика. Хаити припада овој групи на основу историјског удружења, али Хаићани, поред француског, говоре и креолски.

Култура

Главни чланак: Историја Северне Америке

Канада и САД биле су британске колоније, тако да постоји честа културна интеракција између САД и енглеског говорног подручја Канаде. Гренланд дели неке културне везе са домороцима у Канади, али ипак нордијски и дански утицај имају превагу због вековне колонизације Гренланда од стране Данске. Шпанско говорно подручје Северне Америке дели заједничку прошлост као бивше шпанске колоније. У Мексику и централноамеричким земљама где су биле развијене цивилизације попут Маја, домороци се труде да чувају традицију упркос модерној култури. Централноамерички и карипски народи шпанског говорног подручја су имали више историјски заједничког, због своје географске близине.

Северни Мексико, нарочито градови Монтереј, Тихуана, Сијудад Хуарез и Мехикали, под снажним је утицајем културе и начина живота Сједињених Држава. Од поменутих градова, Монтереј се сматра најамериканизованијим градом у Северној Америци.^[36] Имиграција у САД и Канаду главна је карактеристика многих нација које се налазе у близини јужне границе САД. Англофоне карипске државе сведоци су престанка британског и повећања економског утицаја Северне Америке. Ово је делом због мале популације на енглеском говорном подручју карипских земаља, као и због тога што многе од држава сада имају више људи који живе у иностранству него оних који су остали код куће.

Референце

1. Атлас нација. ISBN 978-86-7712-046-7.
2. „Amerigo Vespucci”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 07. 07. 2011. 
3. Herbermann, Charles George, ур. (1907). The Cosmographiæ Introductio of Martin Waldseemüller in Facsimile. Translated by Edward Burke and Mario E. Cosenza, introduction by Joseph Fischer and Franz von Wieser. New York: The United States Catholic Historical Society. „лат. "Quarta pars per Americum Vesputium (ut in sequentibus audietur) inventa est, quam non video, cur quis jure vetet, ab Americo inventore sagacis ingenii viro Amerigen quasi Americi terram sive Americam dicendam, cum et Europa et Asia a mulieribus sua sortita sint nomina."” 
4. Cohen, Jonathan. „The Naming of America: Fragments We've Shored Against Ourselves”. Приступљено 03. 02. 2014. 
5. Lloyd & Mitchinson 2006, стр. 95.
6. United States Geographical Survey (USGS)
7. Денис Шехић, Атлас Америке, Аустралије и Океаније. Политика, 1. изд, Београд, год. 2007. ISBN 978-86-86809-01-8.
8. Haberlin, Rita D. Colleges, Physical Geography. „Climates Regions of North America”. Peralta. 
9. Петровић, Драгутин; Манојловић, Предраг (2003). Геоморфологија. Београд: Географски факултет, Београд. стр. 448. ISBN 978-86-82657-32-3. 
10. „Insee – Populations légales 2008 – 971-Guadeloupe” (на језику: French). Insee.fr. Приступљено 31. 10. 2011. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
11. „Insee – Populations légales 2008 – 972-Martinique” (на језику: French). Insee.fr. Приступљено 31. 10. 2011. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
12. Land area figures taken from „The World Factbook: 2010 edition”. Government of the United States, Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 31. 01. 2014. г. Приступљено 14. 10. 2010. 
13. These population estimates are for 2010, and are taken from „The World Factbook: 2010 edition”. Government of the United States, Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 25. 12. 2018. г. Приступљено 14. 10. 2010. 
14. „United States, Economy”. U.S. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 06. 07. 2015. г. Приступљено 01. 06. 2011. 
15. „Canada, Economy”. U.S. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 30. 04. 2019. г. Приступљено 01. 06. 2011. 
16. „Mexico, Economy”. U.S. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 29. 01. 2018. г. Приступљено 01. 06. 2011. 
17. Waugh 2000, стр. 563, 576–579, 633, 640
18. „2010 Human development Report” (PDF). United Nations Development Programme. стр. 148—151. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 11. 2010. г. Приступљено 06. 05. 2011. 
19. The Global Religious Landscape A Report on the Size and Distribution of the World’s Major Religious Groups as of 2010 Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2015) Pew Forum on Religion & Public Life. стр. 18.
20. Global Christianity A Report on the Size and Distribution of the World’s Christian Population Архивирано на сајту Wayback Machine (5. август 2013) Pew Forum on Religion & Public Life. стр. 15.
21. „America's Changing Religious Landscape”. Pew Research Center: Religion & Public Life. 12. 05. 2015. 
22. „The Largest Catholic Communities”. Adherents.com. Архивирано из оригинала 21. 03. 2020. г. Приступљено 10. 11. 2007. 
23. „Religiously Unaffiliated”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project. 18. 12. 2012. Архивирано из оригинала 30. 07. 2013. г. Приступљено 22. 02. 2015. 
24. „Religions in Canada—Census 2011”. Statistics Canada/Statistique Canada. 
25. „THE GLOBAL RELIGIOUS LANDSCAPE: Jews”. pewforum. Приступљено 18. 12. 2012. 
26. „THE GLOBAL RELIGIOUS LANDSCAPE: Buddhists”. pewforum. Приступљено 18. 12. 2012. 
27. „THE GLOBAL RELIGIOUS LANDSCAPE: Muslims”. pewforum. Приступљено 18. 12. 2012. 
28. World Jewish Population, 2012
29. DellaPergola, Sergio (2013). Dashefsky, Arnold; Sheskin, Ira, ур. „World Jewish Population, 2013” (PDF). Current Jewish Population Reports. Storrs, Connecticut: North American Jewish Data Bank. 
30. „Panorama de las religiones en México 2010” (PDF) (на језику: Spanish). INEGI. стр. 3. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 10. 2015. г. Приступљено 02. 03. 2015. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
31. „America's Changing Religious Landscape”. The Pew Forum on Religion & Public Life. Приступљено 12. 05. 2015. 
32. „Demographics”. Приступљено 02. 05. 2013. 
33. Muslims in Canada, Canada 2011 National Household Survey
34. Instituto Nacional de Estadística y Geografía (2010). „Censo de Población y Vivienda 2010 — Cuestionario básico”. INEGI. Приступљено 04. 03. 2011. 
35. Rowe, Peter (16. 04. 2012). „Dalai Lama facts and figures”. U-T San Diego. Приступљено 15. 01. 2015. 
36. Emmot, Robert (01. 06. 2011). „Special report: If Monterrey falls Mexico falls – Reuters”. Reuters. 

Литература

• Lloyd, John; Mitchinson, John (2006). The Book of General Ignorance. Harmony Books. стр. 95. ISBN 978-0-307-39491-0. „New countries or continents were never named after a person's first name, but always after the second …” 
• Herbermann, Charles George, ур. (1907). The Cosmographiæ Introductio of Martin Waldseemüller in Facsimile. Translated by Edward Burke and Mario E. Cosenza, introduction by Joseph Fischer and Franz von Wieser. New York: The United States Catholic Historical Society. „лат. "Quarta pars per Americum Vesputium (ut in sequentibus audietur) inventa est, quam non video, cur quis jure vetet, ab Americo inventore sagacis ingenii viro Amerigen quasi Americi terram sive Americam dicendam, cum et Europa et Asia a mulieribus sua sortita sint nomina."” 
• Waugh, David (2000). „Manufacturing industries (chapter 19), World development (chapter 22)”. Geography, An Integrated Approach (3rd изд.). Nelson Thornes Ltd. стр. 563, 576–579, 633, and 640. ISBN 978-0-17-444706-1. 

Спољашње везе

• Хјутон Милин компани, „Норт Америка”
• Интерактивна SVG верзија анимације NnANC, 1750—2008