Светозар К. Поповић (Београд, 2. новембар1901 − Београд, 13. април1969) био је машински инжењер, конструктор авиона, пуковник ЈНА и професор универзитета[1].
Биографија
Авион Ikarus 211Икарус 212 / Утва 212Икарус С-49
Основну школу и гимназију Светозар К. Поповић је завршио у Београду, а на Машинско-електротехничком одсеку Техничког Факултета Универзитета у Београду, дипломирао је октобра 1928. године. Са групом државних питомаца одлази у Француску на школовање на (ENSA) Ecole nationale superieure de l` aeronautique на којој дипломира 1931. године.
Радна биографија
Од новембра 1929. до октобра 1940. инж. Светозар К. Поповић је био на служби у војном ваздухопловству. У току службовања три године био је надзорни инжењер у фабрици „Рогожарски“, три године у ИАМ у Раковици и две године у фабрици инструмената „Телеоптик“ у Земуну. Учествовао је у пријему авиомотора у фабрици „Гном-Рон“ у Паризу, где се истовремено специјализирао за испитивање авиомотора, па му је поверено да као шеф Пробне станице у Раковици изврши испитивање и хомологацију мотора К-7, К-9 и К-14 произведених по лиценци у ИАМ у Раковици. У слободном времену прикључио се КГ инжењера Илића, Сивчева и Зрнића на пословима разраде делова конструкције и уградње опреме ловаца ИК-3 и ИК-5.
Октобра 1940. прелази у фабрику „Јасеница“ из Смедеревске Паланке да као управник води Ваздухопловно одељење у којем је организовао фабрички ремонт савремених авиомотора Хиспано-Суиза 12Y за авионе ИК-2 и ИК-3, затим мотора Ролс Ројс Мерлин II и III (Rolls-Royce Merlin II, III) за ловце Харикен, и почетком 1941, Дајмлер-Бенц 601А (DB-601Aa) за ловце Ме-109 уведене 1939. у наоружање ВВ.
Током окупације то одељење је укинуто па је инж. Поповић радио у фабрици на административним пословима све до 1. октобра 1944. када се укључио НОВЈ. Убрзо је од стране КРВ одређен да са инж. Зрнићем организује у ИМР у Раковици оправку мотора ВК-105 (Климов ВК-105) и АМ-38 (Микулин АМ-38ф) за авионе Јак и Ил-2. Нешто касније, у фабрици „Икарус“ је радио на преправкама ловаца Јак-9 у школске двоседе Ујак-9.
Од половине 1946. је као један од главних конструктора у КГ бр. 1 ГДВИ учествовао у пројектовању авиона типа 211, 231, 231Р, 212, С-49А, и С-49 Ц.
Марта 1953. постављен је решењем министра за науку и културу НР Србије за доцента Машинског факултета у Београду за предмет „опрема авиона“, а касније је унапређен у ванредног професора.
