Ранко Радовић (Подгорица, 18. август1935 — Београд, 15. фебруар2005) био je српски архитекта, сликар, и теоретичар архитектуре. Након његове смрти је установљена награда која носи његово име. Једини је домаћи архитекта чије је дело „Спомен кућа битке на Сутјесци” увршћено у књигу Чарлс Џенкса, Еволутивно стабло, 1991, 1993. године.[1]
Започео је професорску каријеру на Архитектонском факултету Универзитета у Београду (1972—1992), где је предавао „Савремену архитектуру и урбанизам“. Почетком ратних деведесетих одлази у Јапан, где је наставио професуру. Три године је провео у Јапану и још пет у Финској. Његов боравак у Јапану је подстакао низ предавања о архитектури Јапана на Коларчевом народном универзитету.[1]
По позиву, 1996. године оснива и води „ Школу Архитектуре“, Смер за архитектуру и урбанизам, Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду. Готово 30 година руководио је последипломским студијама из савремене Архитектуре у Београду и Новом Саду.
Радовић је био редовни професор Универзитета у Новом Саду, Универзитета уметности у Београду, Техничког универзитета у Хелсинкију, Финска и Универзитета Цукуби, Јапан. Био је предавач на више од 20 универзитета у Риму, Палерму, Стокхолму, Паризу, Киону, Мелбурну, Хјоту, Лисабону...[1]
Био је председник International Federation for Housing and Planning (IFHP) (Међународна федерација за урбанизам и становање, 1984-1992), члан Савета International Union of Architects (UIA) (Међународна унија архитеката, 1984-1990) и члан Дукљанске академије наука и умјетности у Подгорици.
Политички рад
Радовић није исказивао интересовање за политику, али је изабран у владу Црне Горе премијера Мила Ђукановића јануара 2003. године. Био је потпуно несвакидашњи и оригиналан министар, када је пар дана по именовању затражио да му се као службено возило министарства додели бицикл.[2] Оставку на место министра подноси 11. септембра2003. године,[3] а свој бицикл је поклонио најбољем ученику једне подгоричке основне школе.[1]
Дела
Архитектонска
16 урбанистичких пројеката за насеља у Југославији, Финској и Луксембургу
Занатско-услужни центар „Градић Пејтон“ на Чубури, Београд, 1968-1971.
Објавио је преко 300 научних и стручних студија и есеја, 14 књига (3 у иностранству). Такође је аутор више од 30 ТВ емисија и серија о архитектури. Писао је за бројне архитектонске часописе.
О архитектури, Клуб Младих Архитеката, Београд, 1971.
Физичка структура града, ИАУС, Београд, 1972.
Градски центри, Архитектонски факултет, Београд, 1976.
Живи простор, Независна издања Слободана Машића, Београд, 1979.
Форма града, STYLOS, Novi Sad, 2003 / Orion art, Београд, 2003 / Грађевинска књига, Београд, 2009.
Антологија кућа, Грађевинска књига, Београд, 1985,1988,1989,1991.
Нова антологија кућа, Грађевинска књига, Београд, 2007.
Савремена архитектура, STYLOS, Нови Сад, 1998,2001.
