Радмила Рада Божић (Бадњевац, 1924 - Крагујевац, 1948) је била матуранткиња гимназије у Крагујевцу, припадница Црних шамија Равногорског покрета и кћерка проте Андре Божића.
Биографија
Радмила Божић је рођена 1924. године у баточинском селу Бадњевац, као кћерка сеоског пароха Андре Божића, старешине Црква Светих апостола Петра и Павла у Бадњевцу. Њен отац је био један од организатора Равногорског покрета у Шумадији, заједно са поручником Драганом Сотировићем и капетаном Александром Милошевићем, а стрељан је 21. октобра 1941. године у Крагујевачком масакру. У то време, била је матуранткиња гимназије.
Након масакра, жене у околини Крагујевца су се зближиле и помагале, услед трагедије мушких чланова породица. Радмила Божић је тада била један од организатора Црних шамија, женске равногорске организације која је обављала позадинске послове за потребе Југословенске војске у Отаџбини.[1][2] Током рата се прочула по ватреним говорима које је држала у Шумадији.
После рата је наставила да пружа отпор новим комунистичким властима, услед чега је за њом неколико пута покретана потера. Ухапшена је 1948. године од агената УДБЕ и убијена у Крагујевцу или Београду.[3][4] Према неким сведочењима, лично ју је убио Слободан Пенезић Крцун. У затвору је записала стихове:
Стрељај, мучи, чини шта хоћеш
не жали младост, не жалим је ни ја
Србина никад уништити нећеш
његова ће круна вечито да сија.
Види још
Референце
- ^ Љубинка С. Шкодрић, Положај жена у окупираној Србији 1941–1944, докторска дисертација Београд, 2015
- ^ „Drugi svetski rat i Jugoslavija: Ženama su pretili glad, mučenja, logori, smrt, ali i šišanje”. BBC. 8. 3. 2021.
- ^ Ћировић, Слободан (2003). На трагу злочина. Крагујевац. стр. 400.
- ^ „Радмила Божић”. Регистар жртава Комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944.
