Позориште Чикаго, првобитно познато као Балабан и Кац Чикаго је знаменито позориште које се налази у Чикагу. Изграђено је 1921. године и било је водеће место позоришне групе Балабан и Кац којим су управљали А. Џ. Балабан, његов брат Барти Балабан и Сем Кац.[1] Изграђено је у стилу класицизма и необарока.[2][3] У поређењу са другим позориштима, ово је било доминантно и за биоскоп у периоду од 1942. до 1945. године. Тренутни власник је The Madison Square Garden Company који поседује и управља позориштем, а у њему се поред представа одржавају спортски догађаји и музички концерти.[4][5][6]
Зграда се налази у Националном регистру историјских места од 6. јуна1979. године, а препозната је као знаменити објекат Чикага 28. јануара1983. године.[4] Препознатљива макета Позоришта Чикаго, једног од симбола града, често се појављује у филмовима, на телевизији, уметничим делима и на фотографији.
Историјат
Знак Chikago 2011. године током 90. година постојања позоришта.
А. Џ. Балабан и његов брат Барни, заједно су са Семом и Морисом Кацом оснивачкима позоришне трупе Балабан и Кац изградили Чикашко позориште 1921. године. Позориште је постало водеће међу 28 других у граду и преко 100 других у средњем и западном делу Сједињених Америчких Држава.[7] Корнелиус В. Рап и Џорџ В. Рап били су примарне архитекте објекте, а коначни трошак изградње био је 4 милиона америчких долара (око 57,3 милиона долара 2019. године гледајући курс). Браћа Рап дизајнирал асу и многе друге објекте у Чикагу, укљујући позориште Аптаун. Чикашко позориште било је највеће и најскупље у граду, а данас је најстарији биоскоп. Уједно је ово позориште било међу најранијим у држави, а изграђено је у необарокном и стилу класицизма. Овај објекат је уједно најстарији сачувани пример ових стилова у Чикагу.[4]
Првобитна унутрашња декорација аудиторијума обухватала је четрнаест великих романтичних фрески француске тематике која окружују просценијум чикашког уметника Луиса Грела (1887-1960), што је заједничко обележје које су архитекти браћа Рап уврстили у своје дизајне филмских палата. Када је отворен 26. октобра1921. године, позориште са 3.880 места је промовисано као „Чудесно позориште света”.[8][9] Позориште је током отварања увек било пуно, изводиле су се позоришне представе, пуштали филмови, а остале атракције укључивале су гостовање оркерстра. Након отварања и великог интересовања за долазак у позориште, оно је постало познато широм Сједињених Америчких Држава.[10][11]
Током својих првих 40 година рада, позориште у Чикагу представило је премијерне филмове и било је место уживо музике.[10] Током свог постојања многи од врхунских извођача и звезда свог доба уживо су наступали у позоришту. Једно од њених највећих извлачења био је џез бенд, који су Балабан и Кац промовисали још у септембру 1922. године на посебном догађају који су назвали Syncopation Week.[12] Након ове успешне промоције, велики број џез бендова је гостовало у Позоришту Чикаго током двадесетих и тридесетих година20. века.[8][10]
У припреми за Светски сајам 1933. године у Чикагу, позориште је преуређено. Део обнове Светског сајма обухватио је још једну комисију компаније Балабан & Кац за прекрајање архитектонски затворених зидних мурала. Овог пута изабрнао је грчко и римско божанство као тему за велике платнене фреске које су данас изложене у гледалишту.[13][14] Друга модернизација позоришта догодила се педесетих година20. века, када је руководство одлучило да се у њему више не одржавају позоришне представе.[8][15]
Током економских и социјалних промена седамдестих година пословање у позоришту успоравлао је власнике Плит позоришта и утицало на његову сталну одрживост.[16] Године 1984. група за очување позоришта у Чикагу купила је позориште и зграду за 11,5 милиона америчких долара.[17] Група је покушала да одржи место као биоскоп, што им није пошло за руком и објекат је затворен 19. септембра1985. године.[10] Последњи познати филмови који су приказани у овом позоришту били су Амерички нинџа и Млади вукодлак.[18]
Рестаурација
Знак Chikago током тридесетих година 20. века.
Чикашка позоришна група за очување започела је санацију зграда које су завршене 1986. године по цени од 9 милиона долара, а 4,3 милиона долара утрошено је на Позориште Чикаго. Архитекта Данијел П. Кофи је позоришту вратио изглед из тридесетих година20. века, а имало је капацитет од 3.600 места.[10] Позориште је поново отворено 10. септембра1986. године представом Франка Синатре, којом је обележен врхунац четворогодишњег историјског напора за очување, а који је подржао Савет за очување у Илиноису.[17][19] Свечано отварање такође је било симболично јер је Синатра глумио у позоришту педесетих година. Обнављањем сусенде зграде Пејџ, обезбеђен је канцеларијски простор за подршку позоришту.[20] Чикашко позориште важна је компонентна плана ревитализације позоришног округа.[17] Планови ревитализације позоришног округа сежу чак и до плана градоначелнице Џејн Берн из 1981. године.[15][21]
Ревитализација
Дана 1. априла2004. године компанија TheatreDreams Chicago купила је зграду позоришта за 3 милиона долара.[22][23] Заштитни знак Балабан и Кац сада је власништво Историјске фондације Балабан и Кац. Њујоршка компанија The Madison Square Garden Company најавила је да ће купити позориште 2007. године, што је и учињено.[24] Пре 2008. године позориште је било домаћин филмског фестивала у Чикагу, док се свечаности нису преселила у оближње позориште Харис.[25] Градоначелник Чикага Ричард М. Дејли прогласио је 12. јул2005. године за Дан Роџера Еберта у Чикагу и посветио му плочу. Позориште је представљнео у књиги The Chicago Movie Palaces of Balaban and Katz, коју је написао Дејвид Балабан, унук првобитног власника.[26] Од 2011. године, како је то дозвољено под условима продаје које је диктирао град, вертикални знак „Chikago” имао је логотип за Чејс банку, а додат је у знак спонзорства.[27]
Архитектура
Структура је висока седам спратова и заузима готово половину градског блока. Широка је 18 м, тријумфални лукфасаде улице у медијима је упређен са Тријумфалном капијом у Паризу.[28] Прозор са средишњим луком краси мотив Бороминија, а на згради се налазе два коња која у устима држе врпце од 35 мм филма. Спољашност зграде прекривена је сиво-белом теракотом.[2]
Унутрашњост објекта показује утицај францускогбарока из Другог француског царства. Велико предворје, високо пет спратова и окружено шеталиштима галерије на нивоу мезанима и балкона, утицај је Краљевске капеле у Версају.[2] Велико степениште је урађено по моделу великог степеништа Париске опере и успиње се до различитих нивоа балкона. Маршал Фелд испоручио је унутрашње украсе за позориште, укључујући засторе и намештај. Кристалне лустере и бронзане светиљке дизајнирао је Виктор Перлмен.[29][30]
Димензије позорнице прелазе 60 стопа у ширину и 30 стопа, а дубине је од 9 стопа. Део оркестра је отприлике 1,8 м испод нивоа позорнице, широк је 16 м , дубинок од 4,6 м у средини. У време када је зграда поднела захтев за издавање Националног регистра историјских места 1978. године, маркиза места је два пута замењена. Маркизе из периода 1922. и 1923. године биле су украшене венцима и лампицама које су биле обојене.[21] Такође су обухватале табле на којима је писало „Chikago”. Замењене су 1949. године, а нов еплоче биле су веће, а слова „Chikago” налазила су се на средини плоче, само на предњој страниц. Све до продаје Балабана и Каца 1969. године, америчкој радиодифузној компанији, њихово име је било на маркизи.[17][21]
Позориште је такође познато по својим великим оргуљама Вурлитзер. У време када су постављене биле су познате као „Моћни Вурлитзер” и могле су да имитирају инструменте оркестра.[31] Џеси Крафорд, познати глумац из овог позоришта се приписује као особа која је била одговорна за дизајн и избор звукова.[21] Оргуље су дошле из Фабрике оргуља у јулу1921. године са четири приручника и 26 редова цеви.[21] Америчко позоришно оргуљарско друштво 1970. године обновило је оргуље и оне су једне од најстаријих које и данас функционишу.[31]
.jpg)
.jpg)
