Рођен је у селу Братач код Невесиња.[2] Владимир Ћоровић за њега наводи сљедеће биографске податке: (Братач, 1832 — Невесиње, 1906).[2] Ђоко Радовић у својој књизи Радовићи из Братача невесињског наводи „Војвода поп Петар умро је у Братачу на Лазарев-дан 14. 4. 1907. у 12 сати. Сахрањен је код цркве у Кифину Селу 15. 4. 1907. уз велико учешће народа...“, док на самом споменику који је фотографијом представљен у истој књизи, стоји уписано да је преминуо „17. марта 1907.“.[1] Свештеник Српске православне цркве је постао 1859.[1] или 1852.[2] године. Током Невесињске пушке се истакао као вођа Срба из Невесиња.[2] Невесињски војвода је постао 1876.[2] Један је од учесника другог српског устанка против Аустроугарске1882.[2] Умро је у Братачу 1907. а сахрањен је поред цркве у Кифином Селу.[1]
Споменик
Његов споменик се налази поред цркве у Кифином Селу.[3] На споменику је уписано:[1]
„
Вјечно почивалиште тијела покојног попа Петра Ћ. Радовића, војвода Невесињски у рату г.1875,6,7 и усташки г. 1881 и 2, рођен г. 1829, умро 17. марта 1907. - вјечна му памјат.[1]
”
На наличју крста:
„
Свој је народ љубио, пастирски га чувао, и у борбу водио. Захвални синови Ђоко, Никола и Ћетко.[1]
”
Напомене
^У књизи: Радовићи из Братача невесињског је уписано: „Војвода поп Петар умро је у Братачу на Лазарев-дан 14. 4. 1907. у 12 сати. Сахрањен је код цркве у Кифину Селу 15. 4. 1907. уз велико учешће народа...“, док је на самом споменику који је сликом приказан у књизи, за датум смрти наведен 17. март.
.jpg)
