Новокомпонована народна музика је назив за жанр популарне музике који је настао и развијао се у периоду између шездесетих и деведесетих година прошлог века, на темељима народног мелоса, у свим републикама бивше СФРЈ изузев Словеније.
Израз „новокомпонована“ је кориштен да би се нагласила разлика у односу на изворну, традиционалну народну музику. Иако је у почетку постојао известан труд да новокомпонована подсећа на изворну по музичким формама и текстовима, тај труд је убрзо нестао, па се новокомпонована музика све више удаљавала од својих извора.
Према својим карактеристикама (тиражима, броју и популарности медијских канала дифузије), представља типичан феномен масовне културе. Међутим, без обзира на то што се савршено уклапа у концепте масовне културе и западне потрошачке формуле који су у СФРЈ били на удару критике владајуће партије и државних структура, новокомпонована народна музика је због велике популарности међу масама, а вероватно и због атрибута народна који је у комунистичком режиму имао посебно значење, опстала и напредовала.
„
Новокомпонована народна музика од самих својих медијских почетака, отимајући се контроли званичне културе и спорадично се „провлачећи“ поред народне песме у обради, привлачила је пажњу критичке јавности и изазивала полемике у којима је добијала различите, углавном негативне вредносне и идеолошке предзнаке.[1]
”
Ова врста музике је у СФРЈ била опорезована по посебној стопи пореза на промет, која је важила за садржаје без културне или уметничке вредности, популарно названој „порез на шунд“,[2] па одатле потиче и колоквијални назив „шундаћи“ за песме овог жанра.
Међу извођаче новокомпоноване народне музике прве генерације спадају:
Основни инструмент у новокомпонованој народној музици је хармоника без које је „народњачки“ оркестар незамислив и која је својеврсни заштитни знак жанра. Остали инструменти су у почетку били акустични, али су их већ средином седамдесетих заменили електрични, па су обавезни у оркестру постали и електрична соло и бас-гитара, а почетком осамдесетих и синтисајзер и ритам машина.
У музичком смислу, новокомпонована народна музика не представља никакву вредност. Одликују је варијације на теме мелоса читавог Балкана, али и Турске, Блиског истока, па чак и Индије[3], прилагођене често веома скромним вокалним могућностима извођача, као и неумерено коришћење ефеката.
Текстови су најчешће банални[4][5][6] и обилују патетиком. Углавном се баве тугом за изгубљеном љубављу, прељубом, јадиковањем над тешким животом, жаљењем за изгубљеном младошћу, носталгијом према напуштеном родном крају, али и мотивима из свакодневног живота, углавном са села[7]. Често су на граници ласцивности.[8][9] Текстописцима је у највећем броју случајева битна само рима, па су због ње склони да занемаре граматику, а неретко и логику. Овакви текстови су због тога веома често предмет подсмеха у медијима и међу онима који не воле ову врсту музике, али судећи по њиховом броју и популарности, може се закључити да то не погађа ни ауторе, ни извођаче, а ни публику која их слуша.[10] Међу типичне примере спадају текстови:
„
Спавам, јадна, у дрвени кревет,
а мој Миле у Аполо 9.
Mомци нам се пењу на Венеру,
девојке им киселицу беру.
Суве шљиве и планете,
а на Земљи плаче дете,
тражи хлеба и салате,
гладно дете, брате.[11]
”
„
Ја сам жена двадесетог века
која уме да схвати човека.
Били смо некад два срећна лица,
несуђеник и несуђеница...[12]
”
Развој новокомпоноване народне музике
Од својих раних почетака па до данас, ова врста музике се мењала и током деценија је претрпела значајне промене. Иако се тешко може говорити о стиловима или правцима у новокомпонованој народној музици, могуће је разграничити различите периоде у којима је долазило до битних промена.
Шездесете године
Овај период карактерише акустична музика чији су се аутори трудили да звуком и текстом што више подсећа на изворну народну музику. Најчешћи инструменти су хармоника, гитара и контрабас, а често и виолина и кларинет. Извођачи ове музике, као што су Василија Радојчић, Лепа Лукић, Силвана Арменулић, Предраг Гојковић Цуне и Предраг Живковић Тозовац су познати и као интерпретатори изворних народних песама завидних гласовних могућности.
Седамдесете и осамдесете године
Етикета вина „Лепа Брена” винарије Сићево
Новокомпонована народна музика је у овом временском раздобљу доживела процват и постала масовни феномен какав се у југословенским оквирима може поредити са рокенролом на западу коју деценију раније. Упркос декларативним осудама партијског и државног врха, тиражи плоча су расли, број извођача се у овом периоду експоненцијално повећао.
Почетком осамдесетих, Фахрета Јахић, позната као Лепа Брена, је постала прва мегазвезда новокомпоноване народне музике са више милиона продатих плоча, многобројним концертима широм Југославије, као и у Румунији и Бугарској и улогама у шест играних филмова и више телевизијских серија.[14] О феномену популарности „Лепе Брене“ вероватно највише говори чињеница да је по њој носила име чак и једна врста вина винарије „Сићево“,[15][16] као и стамбена зграда у Крагујевцу.[17]
Новокомпонована народна музика је средином осамдесетих почела да се сели из свог традиционалног, кафанског окружења у „фолкотеке“ - локале налик на дисокотеке у којима се пуштала искључиво ова врста музике.
Деведесете године - турбо фолк
Настао је у Југославији крајем осамдесетих година пошлог века, а врхунац популарности достигао је деведесетих, захваљујући агресивној промоцији бројних радио станица и телевизија Палма и Пинк, које су емитовале скоро искључиво ову врсту музике.[18] Одликују га брзи ритмови и искључиво електрични инструменти, са обавезним синтисајзером, уз обиље ефеката. Из овог периода потиче израз „шабанајзер“, који у жаргону означава синтисајзер који се користи невешто или уз неумерену примену ефеката.[19] Текстови се уклапају у општи образац новокомпоноване музике. Многи противници турбо-фолка га сматрају парадигмом супкултуре деведесетих и подилажења ниском укусу маса.[20][21]
Велика већина извођачица ове врсте музике је остала запамћена по неукусно оскудној гардероби, изношењу приватног живота у јавности, честим скандалима и љубавним везама са припадницима подземља.[22][23][24].
Обожаваоци ове врсте музике гајили су сопствени стил облачења који се састојао од обавезних патика Најки „ер макс“, масивних златних огрлица и мајица упасаних у фармерице марке „Дизел“, по којима су прозвани „дизелаши“.[25]Турбо-фолк је имао снажан утицај на музику других земаља, попут Бугарске (чалга) и Грчке (лаики). Из њега су у Србији настали поп-фолк и техно-фолк.
Период после 2000: поп фолк и техно фолк
Музички правци настали у Србији после 2000, на које је највећи утицај имао турбо-фолк. Ово су у ствари варијанте турбо-фолка, али са већим утицајем попа, техно и електронске музике. Иако је приметан знатан отклон у односу на музику ранијих година и све веће окретање музичким токовима запада, текстови су остали препознатљиви као „народњачки“, а у музици се провлаче псеудофолк мотиви. На албумима појединих популарних певачица деведесетих (Сека Алексић, Светлана Ражнатовић, Драгана Мирковић), данас доминира поп звук, док се други, попут Јелене Карлеуше, окрећу електронској музици.
Референце
^Glasnik Etnografskog instituta SANU, knj. XLVI Beograd 1997.
