Нова класична економија представља школу у макроекономији, која је окончала доминацију класичног кејнзијанизма. Појавила се током 1970-их година, а предводи је нобеловац Роберт Лукас.
Нова класична економија (НКЕ) предстаља макроекономску екстензију неокласичне (микро)економије. Одатле проистиче снажан нагласак НКЕ на микроекономским основама макроекономије. У основи, НКЕ изводи макроекономске агрегате (ГДП, запослености итд) из опште равнотеже тржишта у једној економији. НКЕ се заснива на три основне претпоставке. Прво, да се тржишта чисте, тј. да цене и количине варирају тако да се изједначавају тражња и понуда. Друго, појединци (и фирме) поседују несавршене информације. И треће, и критично, да се очекивања појединаца (и фирми) формирају у складу са теоријом рационалних очекивања. Теорија рационалних очекивања каже да појединци рационално превиђају будућност, односно да дају најбољу могућу прогнозу а на основу свих расположивих информација.[1]
Једна од пропозиција НКЕ је да ће економија достићи природну стопу незапослености и да ће покушаји државе да промени то равнотежно стање бити парирани контраакцијом економских агената. У НКЕ свету незапосленост је увек добровољна, јер незапослени увек могу да се запосле, али за нижу зараду.[2]
НКЕ признаје постојање привредних циклуса, али њена теорија реалних привредних циклуса, коју су развили нобеловци Фин Кидланд и Едвард Прескот, узрок економских флуктуација налази у спољним шоковима које економија доживљава, а не у унутрашњим неравнотежама саме економије.[3]
Референце
