Прошла је аудицију 1925. године код Милана Грола и Милана Кашанина и примљена за члана драме Народног позоришта у Београду. Остварила је преко 150 улога. Статус првакиње Народног позоришта стекла је 1936. године, радила је до пензионисања 1959. у Народном позоришту. Последњи пут се појавила на позоришној сцени 21. априла 1965. године, као гошћа у Југословенском драмском позоришту, на светској прапремијери Мрожековог дела „Танго“. Тог дана, на сцену ЈДП-а изашао је глумачки ансамбл у саставу: Љубиша Јовановић, Блаженка Каталинић, Невенка Урбанова, Снежана Никшић, Славко и Никола Симић и Марко Тодоровић.
Неке од најзначајнијих улога које је остварила су: Лола Монтез („Опчињени краљ“), Баронеса Кастели-Глембај („Господа Глембајеви“), Госпођа Ерлин („Лепеза леди Виндермир“), Јулија („Обожавана Јулија“), Серафина („Тетовирана ружа“).[1]
„За предратну генерацију гледалаца она је жена „еротске интелигенције“, femme fatale свога доба, та Госпођица Алварес, Јармила Јанска, Џил, Жанина, Луција Силва, Мелита, а за нас послератну генерацију Нушићева Рина, Крлежина Баруница Кастели, Вајлдова Леди Виндермир, Ратиганова Хестер Колијер, Соважонова Обожавана Јулија и Серафина Тенесија Вилијамса.“ (Јован Ћирилов)
У последњим деценијама живота бавила се писањем својих успомена. Године 2000. објавила је књигу Свици који словима светле у сопственом издању (са предговорима академика Дејана Медаковића и редитеља Мирослава Беловића), а 2006. у поновљеном издању (издавач Народно позориште у Београду).[3] Током априла и маја 2006. у Универзитетској библиотеци трајала је изложба посвећена Хугу Клајну, на предавању „Глумци о редитељу Клајну“ 4. маја 2006. учествовала је писменим саопштењем које је прочитао Предраг Ејдус.[4]
Награде
Добила је награду Владе Србије за улогу Рине у Нушићевом „Покојнику“, затим прву награду на Фестивалу радио и ТВ драме у Љубљани за радио монодраму „Липтонов чај“ 1964. године.[1] Глумачку награду „Добричин прстен“ добила је 1984. Један је од добитника награде академије „Иво Андрић“ за 2005. годину.
Године 1994. у Галерији САНУ отворила је изложбу поводом 125 година Народног позоришта.
На згради у којој је живела постављена је спомен-плоча 2012. године, рад њеног супружника Димитрија Дишка Марића са којим је провела дуже од пола века.[5][6]
Занимљивости
Највећи део свог живота, и уметничког века, посветио је Невенки Урбановој њен судруг, дружбеник, „пријатељ до последњег даха”, академски сликар Димитрије Дишко Марић. Посветио јој је и своје суптилне слике нежног колорита, као што је била нежна и његова љубав према Невенки.“ (Јован Ћирилов).[7]
Кад је преминула, била је у том моменту најстарија српска глумица. По њеној жељи вест о смрти објављена је три дана касније, 10. јануара, након што су обављени кремација и сахрана. Вест о њеној смрти објављена је у Другом дневнику РТС 10. јануара 2007.
Референце
^ абКо је ко у Србији 1991, Београд 1991. страна 503, текст „Урбанова С. Невенка“
