Мочварни мунгос

Мочварни мунгос
(Atilax paludinosus)
Научна класификација
Царство:
Animalia
Тип:
Chordata
Подтип:
Vertebrata
Класа:
Mammalia
Надред:
Laurasiatheria
Ред:
Carnivora
Подред:
Feliformia
(нерангирано):
Aeluroidea
Инфраред:
Viverroidea
Натпородица:
Herpestoidea
Породица:
Herpestidae
Потпородица:
Herpestinae
Род:
Atilax
Врста:
А. paludinosus

Georges Cuvier, 1829
Биномно име
Atilax paludinosus
(Cuvier, 1829)
  распрострањеност врсте

Мочварни мунгос (лат. Atilax paludinosus) познат и као водени мунгос[1][2] је врста сисара из реда звери и породице мунгоси (Atilax) средње величине пореклом из подсахарске Африке која насељава слатководне мочваре.[1] Овај мунгос је једина врста мунгоса представника рода Atilax.[3]

Таксономија

Генеричко име Atilax смислио је 1826. године Фредерик Кјувије.[4] Године 1829. Жорж Кивје је поменуо мунгоса у мочварама покрајине Кејп користећи научни назив Herpestes paludinosus.[5] Мочварни мунгос је једини постојећи члан рода Atilax,[6] иако је његова врста предака из раног плеистоцена позната као Atilax mesotes изумрла она је такође била члан рода.[7]

Женке мочварних мунгоса имају 36 хромозома, а мужјаци 35, јер се један Y хромозом транслоцира на аутозом.[8]

Опис

Грубо и дуго крзно мочварног мунгоса је тамноцрвенкасто смеђе до црне боје са белом и жутосмеђом длаком. Длака иза врата и испред леђа је кратка, али дужа на задњим ногама и на репу. Уши су мале, округлог облика, чврсто притиснуте на главу животиње. Ову врсту карактерише кратка њушка и пливајуће опне између прстију. Мозак је прилично велики. Ове животиње имају посебно развијено чуло додира, што им помаже у потрази за храном. Њушка му је кратка са жутим устима, кратким брковима и голим ринаријумом. Зубна формула 3.1.3.23.1.3.2 × 2 = 36 зуба. Женке обично имају два пара млечних жлезда.[9] Њена стопала имају пет прстију са закривљеним канџама. Табани су му голи.[10]

Мочварни мунгос је прилично велика врста мунгоса. Женке имају дужину од главе до тела 48,72 центиметара, а мужјаци 51,38 центиметара, са 32,18 до 34,11 центиметара дугим репом. Тежина одраслих јединки се крећу од 2,56 до 2,95 килограма. Оба пола имају аналне жлезде у кесици које производе секрет са мирисом мошуса.[11]

Распрострањеност и станиште

Мочварни мунгоси су распострењени у већем делу подсахарске Африке од Сенегала и Гамбије до Етиопије, и у већем делу централне, источне и јужне Африке.[1] Насељава слатководне мочваре и дуж река и потока, у шумама, џунгли и саванама. Појављује се у речним делтама, естуарним и бочатим стаништима у приобалним подручјима.[10] Вероватно су га људи донели на острво Пемба у Занзибарском архипелагу.[12]

Мочварни мунгос је у гвинејском националном парку Горњи Нигер забележен током истраживања спроведених од 1996. до 1997. године.[13] У габонском националном парку Мукалаба-Дуду забележен је само у шумским стаништима током двомесечног истраживања 2012. године.[14]

У Етиопском висоравни, забележена је јединка на надморској висини од 3.950 метара у Националном парку планине Бале.[15]

Понашање и екологија

Мочварни мунгос је првенствено солитарна тј. усамљена врста.[2] Одличан је пливач и може да рони до 15 секунди, користећи ноге за веслање. На копну обично хода споро, али може и брзо да се креће.[16] Мочварски мунгоси праћени са телемтријском огрлицом у Квазулу-Натал били су активни од кратког времена после заласка сунца до после поноћи показујући крепускуларну активност.[17] Мужјак мочварног мунгоса са телемтријском огрлицом у специјалном резервату Џанга-Санга био је најактивнији током раних јутарњих и касних вечерњих сати, али се дању одмарао у јазбинама које се налазе у сувим областима изнад воде и блата у густом покривачу високе траве и вреже. Када је угрожен, мочварни мунгос емитује нискофреквентни крик, који никада не буде као прави врисак, само режи када се осећа заиста у опасности. Ако је стеран у ћошак или озбиљно уплашен, овај мунгос може испуцати млазеве смеђе течности неугодног мириса из својих аналних кеса. Када је узбуђен, мочварни мунгос може испустити висок јаук или блејати отворених уста.[18]

Понашање у храњењу и исхрана

Понашање у храњењу осам јединки мочварних мунгоса у заточеништву проучавано је 1984. године. Када су мунгоси угледали плен у води, пливали су или ходали према њему, користили прсте да га траже, али су држали главу изнад воде. Када су га пронашли, зграбили су га устима и убили ван воде. Убијали су глодаре и жабе уједајући их у главу, а повремено их и дрмали. Када су завршили са оброком, брисали су уста предњим ногама. Разбијали су јаја бацајући их уназад између ногу.[2] Измет мочварних мунгоса сакупљени око језера Света Луција садржали су пре свега остатке ракова, водоземаца, инсеката и риба. Мочварни мунгоси су примећени док су носили блатокрабе (Scylla serrata) на обалу. Уклонили су хелипеде тј. кљешта крабе и отворили грудну кост да би се хранили садржајем тела.[19] Они таложе остатке измета на одређеним местима за отпад која се налазе у ниском жбуњу, на стенама или песку далеко од ивице воде. Измет мочварног мунгоса сакупљена у каменитом приобалном станишту садржала је остатке пешчане буве, приобалног рака (Cyclograpsus punctatus), љуске морског пужа (Oxystele sinensis) и пужева Tropidophora.[20] Истраживања на југоистоку Нигерије открила су да мочварни мунгос има сваштоједну исхрану. Храни се глодарима попут џиновских пацова (Cricetomys), Теминков миш (Mus musculoides), Туллберговог мекодлаког миша (Praomys tullbergi), травнатих жаба (Ptychadena), афричка пегава жаба (Hoplobatrachus occipitalis), црвеноусна змија (Crotaphopeltis hotamboeia). скакач (Periophthalmus), инсекти као што су пауци и тврдокрилци, пужеви, шкољке, десетоношце као и воће, бобице и семена.[21]

Размножавање

Женка рађа два легла годишње, обично једно у сушној и једно у кишној сезони. За рађање младунчади обично користи шупљину у близини воде, а ако није доступна, прави гнездо од свих врста трава и гранчица. Након гестације од 69 до 80 дана, женке рађају легло од два до три младунца, која се роде са потпуним крзном. Очи им се отварају између 9. и 14. дана, зенице су у почетку плавкасте боје, а у доби од три недеље мењају се у смеђе. Ушни канал им се отвара између 17. и 28. дана. Женке почињу да одбијају своје младунце најраније 30. дана, а младунчад се потпуно одбијају од мајке до два месеца. Коначну величину јединка достиже се за око 27 недеља.[22]

У неким регионима Африке, мочварни мунгос се држи као кућни љубимац и ако је ухваћен као млад, веома је питом и чист. У заточеништву, мочварни мунгос живео је 17 година.[9]

Угроженост

Током 2006. године процењено је да се око 950 мочварних мунгоса лови годишње у камерунском делу обалних шума Крос-Санага-Биоко.[23]

Референце

  1. ^ а б в г Do Linh San, E.; Angelici, F.M.; Maddock, A.H.; Baker, C.M.; Ray, J. (2015). „Atilax paludinosus”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2015: e.T41590A45204865. doi:10.2305/IUCN.UK.2015-4.RLTS.T41590A45204865.en Слободан приступ. Приступљено 20. 11. 2021. 
  2. ^ а б в Baker, C. M. (1989). „Feeding habits of the water mongoose (Atilax paludinosus)” (PDF). Zeitschrift für Säugetierkunde. 54 (1): 31—39. 
  3. ^ Wilson, D.E.; Reeder, D.M., ур. (2005). „Atilax paludinosus”. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  4. ^ Cuvier, F. G. (1826). „Vansire”. Ур.: E. Geoffroy Saint-Hilaire; F. G. Cuvier. Histoire Naturelle des Mammifères : avec des figures originales, coloriées, dessinées d'aprèsdes animaux vivans. Tome 5. Paris: A. Belin. стр. LIV. 
  5. ^ Cuvier, G. (1829). „Les Mangoustes. Cuv. (Herpestes, Illiger)”. Le règne animal distribué d'après son organisation, pour servir de base à l'histoire naturelle des animaux et d'introduction à l'anatomie comparée. Paris: Chez Déterville. стр. 157—158. 
  6. ^ Wozencraft, W.C. (2005). „Atilax paludinosus”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 562. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  7. ^ Brain, C.K. (1983). The Hunters Or the Hunted? An Introduction to African Cave Taphonomy. University of Chicago Press. стр. 166. 
  8. ^ Fredga, K. (1977). „Chromosomal changes in vertebrate evolution”. Proceedings of the Royal Society of London. Series B, Biological Sciences. 199 (1136): 377—397. Bibcode:1977RSPSB.199..377F. JSTOR 77302. PMID 22865. S2CID 32364326. doi:10.1098/rspb.1977.0148. 
  9. ^ а б Ronald M. Nowak Walker's carnivores of the world — JHU Press, 2005, pp. 217—218
  10. ^ а б Baker, C. M.; Ray, J. C. (2013). „Genus Atilax paludinosus Marsh Mongoose”. Ур.: Kingdon, J.; M. Hoffmann. The Mammals of Africa. ((V. Carnivores, Pangolins, Equids and Rhinoceroses)). London: Bloomsbury. стр. 298−302. ISBN 9781408189962. 
  11. ^ Baker, C. M. (1992). „Atilax paludinosus” (PDF). Mammalian Species (408): 1—6. JSTOR 3504291. doi:10.2307/3504291. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 9. 2015. г. Приступљено 22. 9. 2011. 
  12. ^ Walsh, M. T. (2007). „Island subsistence: hunting, trapping and the translocation of wildlife in the Western Indian Ocean”. Azania: Journal of the British Institute in Eastern Africa. 42 (1): 83−113. S2CID 162594865. doi:10.1080/00672700709480452. 
  13. ^ Ziegler, S.; Nikolaus, G.; Hutterer, R. (2002). „High mammalian diversity in the newly established National Park of Upper Niger, Republic of Guinea”. Oryx. 36 (1): 73—80. doi:10.1017/s003060530200011x Слободан приступ. 
  14. ^ Nakashima, Y. (2015). „Inventorying medium-and large-sized mammals in the African lowland rainforest using camera trapping”. Tropics. 23 (4): 151—164. doi:10.3759/tropics.23.151 Слободан приступ. 
  15. ^ Yalden, D. W.; Largen, M. J.; Kock, D.; Hillman, J. C. (1996). „Catalogue of the Mammals of Ethiopia and Eritrea. Revised checklist, zoogeography and conservation”. Tropical Zoology. 9 (1): 73−164. Bibcode:1996TrZoo...9...73Y. doi:10.1080/03946975.1996.10539304. 
  16. ^ Taylor, M. E. (1970). „Locomotion in some African viverrids”. Journal of Mammalogy. 51 (1): 42—51. JSTOR 1378530. doi:10.2307/1378530. 
  17. ^ Maddock, A. H.; Perrin, M. R. (1993). „Spatial and temporal ecology of an assemblage of viverrids in Natal, South Africa”. Journal of Zoology. 229 (2): 277—287. doi:10.1111/j.1469-7998.1993.tb02636.x. 
  18. ^ Ray, J. (1997). „Comparative ecology of two African forest mongooses, Herpestes naso and Atilax paludinosus”. African Journal of Ecology. 35 (3): 237—253. Bibcode:1997AfJEc..35..237R. doi:10.1111/j.1365-2028.1997.086-89086.x. 
  19. ^ Whitfield, A. K.; Blaber, S. J. M. (1980). „The diet of Atilax paludinosus (water mongoose) at St Lucia, South Africa”. Mammalia. 44 (3): 315—318. S2CID 84540490. doi:10.1515/mamm.1980.44.3.315. 
  20. ^ Louw, C. J.; Nel, J. A. J. (1986). „Diets of coastal and inland-dwelling water mongoose” (PDF). South African Journal of Wildlife Research. 16 (4): 153—156. 
  21. ^ Angelici, F. M. (2000). „Food habits and resource partitioning of carnivores (Herpestidae, Viverridae) in the rainforests of southeastern Nigeria: preliminary results” (PDF). Revue d'Écologie (La Terre et la Vie). 55: 67—76. S2CID 55589137. doi:10.3406/revec.2000.2314. Архивирано из оригинала (PDF) 2017-08-17. г. Приступљено 2018-11-25. 
  22. ^ Baker, C. M.; Meester, J. (1986). „Postnatal physical development of the Water mongoose (Atilax paludinosus)” (PDF). Zeitschrift für Säugetierkunde. 51 (4): 236—243. 
  23. ^ Fa, J. E.; Seymour, S.; Dupain, J. E. F.; Amin, R.; Albrechtsen, L.; Macdonald, D. (2006). „Getting to grips with the magnitude of exploitation: bushmeat in the Cross–Sanaga rivers region, Nigeria and Cameroon”. Biological Conservation. 129 (4): 497—510. Bibcode:2006BCons.129..497F. doi:10.1016/j.biocon.2005.11.031. 

Литература

Спољашње везе

  • Медији везани за чланак Atilax paludinosus на Викимедијиној остави
  • Подаци везани за чланак Atilax paludinosus на Викиврстама
Мочварни мунгос на Викимедијиној остави.

Strategi Solo vs Squad di Free Fire: Cara Menang Mudah!