Рођен је у Кањижи у Аустроугарској, 1831. године. Гимназију на мађарском језику завршио је у Сегедину, а потом и Медицински факултет у Пешти 1856. године. Са жељом да служи свом народу одмах по дипломирању, као млади лекар дошао је у Кнежевину Србију и једно време обављао дужност физикуса Округа крушевачког, са звањем „доктора целокупног лекарства”.[3]
По потреби службе, а због лошег здравственог стања становништва, и честих епидемија заразних болести у појединим деловима Србије др Младен Јанковић је из Крушевца хитно премештен и постављен за окружног физикуса у Јагодини. Након што је у Јагодини успео да сузбије епидемију заразих боелсти упућен је у Крагујевац, да као четврти окружни физикус у том граду, настави борбу са епидемијом заразних болести, која се све више ширила Шумадијом, што је он и учинио. Ову дужност обављао је од 1861. до 1865. године.[4]
Као добар познавалац здравственог законодавства, организације и службе у Аустрији и Мађарској, др Младен Јанковић је то искуство зналачки знао да примени на прилике у Кнежевини Србији, и врло брзо се истакне успешним резултатима рада. Ценећи ове способности др Младена Јанковића здравствене власти Кнежевине Србије су га 1865. године преместиле на положај физикуса управе града Београда.[5]
Преминуо је у Београду од последица упале плућа у 56. години живота. О његовој прераној смрти у историјским списима, између осталог, пише:
Када је с јесени 1884. године појавила болест шап због чега је аустро-угарска влада забранила увоз наше стоке, наша влада је послала др Јанковића као заступника начелника санитета у Пешти да реши ово питање. У повратку услед наззеба добио је јаку грозницу, али упркос болести, обављао је и дужност начелника санитета, и у том настојању примио је запаљење плућа које му је одузела живот 1885. године.[6]
Како је прва психијатријска установа основана у Кнежевини Србији у Београду 1861. године (под називом „Дом за с ума сишавше”), захтевала стручније вођење, указом државног врха Кнежевине Србије за управника ове прве психијатријске болнице у Србији Указом:
„Михаил M. Обреновић, по милости Божиои и вољи народа Књаз Српскии на предлог Нашег министра унутрашwих дела постављамо: Физикуса Управитечјства вароши Београда, Дра Младена Јанковића, за привременог Управитеља и лекара у Дому за с ума сишавше.[7]”
Имајући у у виду да овај посао не може обављати лекар без стручне спреме, Санитетска управа Кнежевине Србије је одлучила да прво упути др Младена Јанковића у Немачку на тромесечно стручно усавршавање, код водеће личност у психијатрији др Вилхелма Гризингер, па тек онда га постави за управника.[8]
Након што се др Јанковић упознао са уређењем душевних болница у Немачкој и стеко неопходно стручно знање из психијатрије, вратио се у Србију одмах је приступио бројним организационим и стручним променама у „Дому за с ума сишавше”. Из болнице је уклонио сва техничка средства којима је вршено насиље над душевно болесним лицима, као што су троструки бич, насилна столица и камџија. Док је у употребу задржао кошуљу за везивање најтежих, веома узнемирених и опасних болесника.[8]
На дужности привременог управитеља „Дома с ума сишавше” др Јанковић је био шеснаест година (од 1865 до 1881). Упоредо са дужностима управника обављао је и све лекарске послове. За то време у „Дому за с ума сишавше” лечено је 314 болесника (218 мушког и 96 женског пола).[8] Сматра се да је др Јанковић, својим стручним радом постао управо прави зачетник психијатријске неге и лечења душевно оболелих особа у Србији.[8][9]
Председник Српског лекарског друштва (1873 — 1884)
Др Младен Јанковић, се сматра једним од оснивача Српског лекарског друштва (СЛД), због бројних стручних способности и истакнутих заслуга, након што је на оснивачкој скупштини СЛД обавестио присутне колеге да ступа у Савез СЛД. Наредне године на главном годишњем скупу СЛД одржаном 23. октобра 1873. године тајним гласањем изабран је за председника СЛД, и на тој дужности остао све до 1884. године.[8][10]
Након што је 13. јануара 1880. године поново изабран за председника СЛД, на овом изборном скупу изјавио је:
Господо, последњи годишњи скуп смо одржали 1876. године... Нама је свима познато да је наша земља скоро пуне две године била у нередовном стању водећи рат за ослобођење и независност српску. Три године лекарско друштво није радило, али чланови друштва нису дангубили, јер су сви за време рата радо и са пожртвовањем живота вршили лекарске послове како по болницама тако и на бојном пољу... Служили су свом народу и човечанству... Срећан сам господо, што ми је пало у део да овом приликом саопштим: Његово Височанство и Књаз благоволело је одмах одредити ону знатну материјалну помоћ, коју је друштво и раније имало срећу уживати. Одајем признање и благодарност и друштву Црвеног крста, како је своју новоподигнуту зграду завршило, уступило је одмах нашем друштву локал...[11]
Младен Јовановић, међу оснивачима Српског лекарског друштва — на првом састанку друштва одржаном 22. јуна 1872.
Свим седницама СЛД др Младен Јанковић је скоро увек присуствовао, а у самом СЛД био запажен по активном учешћу.[8]
Писац стручних и других саопштења
Др Младен Јанковић је у својој не тако дугој лекарској карјери, прекинутој раном смрчу, објавио неколико стручних написа, међу којима су значајнији:[8]
О бањама, Рибарској и Врњачкој објављено у „Народном здрављу” 1884.
Саопштење о случајевима лисе које је написао са др Клинковским и објавио у „Српском архиву за целокупно лекарство” 1881.
Извешће Инспектора санитетског инспектората Господину министру унутрашwих дела објављеном у „Народном здрављу” 1882.
Главобоља објављеном у „Српском архиву за целокупно лекарство” 1879.
Рад о дифтерији на обема тонзилама и о раширености малих богиња у нашим крајевима.
Бавећи се помало и хирургијом, др Младен Јанковић, је описао и несвакидашње случајеве хируршких болести које је решавао током вршења приватне праксе.[12]
^Pavlović B. Srpsko lekarsko društvo pre 125 godina. Medicinski časopis 1998; (1—2):9-12
^Bibliografski leksikon. Poznati srpski lekari. Beograd: Milena Milanović; 2005. pp. 308.
^Pavlović B. Srpsko lekarsko društvo pre 125 godina. Medicinski časopis 1998; (1—2):9-12.
^Dragan B. Ravanić, Mihailo M. Pantović, Srđan D. Milovanović, Dr Mladen Janković — ličnost i delo (1831–1885), SRPSKI Arhiv za celokupno lekarstvo, BIBLID: 0370-8179, 135(2007) 7-8, p. 495
^Milovanović S, Milovanović D. Razvoj srpske psihijatrije u periodu od srednjeg veka do početka Drugog svetskog rata. JAMA – Srbija i Crna Gora 2005; (3):301-5.
^Jovanović, M. (1885). „Beseda na grobu Dr Mladena Jankovića”. Narodno zdravlje. 4 (38): 318—20..
^Пантовић M, Пантовић V. Здравствене прилике „на путу Београдском...а деветнаест дана од Цариграда”. Медицински часопис 1998;(1—2):12-9.
^ абвгдђеDragan B. Ravanić, Mihailo M. Pantović, Srđan D. Milovanović, Dr Mladen Janković — ličnost i delo (1831–1885), SRPSKI Arhiv za celokupno lekarstvo, BIBLID: 0370-8179, 135(2007) 7-8, p. 496
^Данић Ј, Цвијетић M. Душевне болести у Србији за првих тридесет година 1861-1890. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије; 1895.
^Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, knjiga prva, Državna štamparija u Beogradu, 1874
^. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, knjiga druga, Državna štamparija u Beogradu, 1875.
^Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, knjiga osma, Državna štamparija u Beogradu, 1880.
Литература
Dragan B. Ravanić, Mihailo M. Pantović, Srđan D. Milovanović, Dr Mladen Janković — ličnost i delo (1831–1885), SRPSKI Arhiv za celokupno lekarstvo, BIBLID: 0370-8179, 135(2007) 7-8, p. 495-499
Јелена Јовановић Симић, Музеализација историје медицине у Србији - докторска дисертација, Универзитет у Београду, 2015.
Vuković Ž. Srpsko lekarsko društvo 1872-2002. Beograd: Vuković Ž; 2002.
Pantović M, Pantović V. Zdravstvene prilike „na putu Beogradskom...a devetnaest dana od Carigrada”. Medicinski časopis 1998;(1—2):12-9.
Bibliografski leksikon. Poznati srpski lekari. Beograd: Milena Milanović; 2005. pp. 308.
Stanojević V. Srpsko lekarsko društvo i njegovi članovi u Narodnooslobodilačkim ratovima Srbije 1876-1918. Spomenica SLD. Beograd: Srpsko lekarsko društvo; 1972. pp. 116.
Mitić B. Zdravstveni centar u Ćupriji – od prvih lekara do današnjih dana. Ćuprija: Zdravstveni centar „Ćuprija”; 2005. pp. 18-19.
Spomenica Srpskog lekarskog društva 1872-1972. pp. 44.
Živeti u Beogradu 1851-1867. Istorijski arhiv Beograda. Knjiga 3. pp. 428.
Krstić N. Dnevnik 8. januar 1863-8. april 1864. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; pp. 63.
Mitić B (1971). „Postanak i otvaranje civilne bolnice u Ćupriji”. Srp Arh Celok Lek. 99 (9): 665..
Mitić B. Zdravstvene prilike u Srednjem Pomoravlju, Resavi i Levču, od 1804. do 1915. godine. Ćuprija: Opština Ćuprija; 2006.p.287-8.
Mitić B. Od prvih... do današnjih dana, Zdravstveni centar u Ćupriji.Ćuprija: Podružnica SLD „Pomoravlje”; 2005.
Naše gore list, nedeljni list, Pančevo, 17. mart 1885; III (11).
Milovanović S. Prvi srpski psihijatri. Srp Arh za Celok Lek 2006; 134(9—10):457-66.
