Његово најпознатије дело је "Хроника Света" (грч.Βίβλος χρονική περιέχουσα την ιστορίαν της Βυζαντίδος), која захвата време до 1118. године. Хроника је прилично сажета и написана у популарном стилу, а у њој је много простора посвећено теолошким и научним питањима, при чему се Глика ослања на ранохришћанско дело анонимног аутора о физиологији, црквене писце, те Јована Скилицу, Јована Зонару, Михаила Псела и Константина Манаса. Међутим, дело је познато по томе што Глика у њему актуелизује традиционалну етнонимију (користи савремене називе народа), за разлику од већине његових савременика у Византији, који су били склони архаизмима.
Михаило Глика је такође аутор разних других теолошких расправа, промишљања и писама о теолошким питањима. Критиковао је античке филозофе (осим Аристотела), служио се више логиком а мање догматиком, покушавајући да буде уверљив, узимајући у обзир историјске и природне чињенице.
