Рођен је 1689. године у Сентандреји, од родитеља Јована и Витоке[2] (Ане?). Имао је четири брата: Јосифа, Михајла, Аврама и Јакова, којима је Вићентије помогао тако да су постали трговци и постмајстери (арендатори поштари).[3] Замонашен је у манастиру Раковцу.[4] Изабран је затим (пре 1721) за егзарха митрополијиског и народног пуномоћника.[5] Са митрополитом Мојсејем становао је у Београду, а задржан је за њих и двор у Карловцима.
Одиграо је значајну улогу у сједињењу Карловачке и Београдске митрополије на црквено-народном сабору 1726. године. По завршетку овог сабора изабран је за епископа арадског, јенопољског и великовардарског. У својој епархији је радио веома много, нарочито у периоду када је претила опасност од уније, тада је често путовао по епархији и утврђивао верни народ у православљу. Приликом једног таквог обиласка епархије пуцали су на њега.
Митрополит Вићентије је, у сарадњи са епископима, издао 1. новембра 1733. године Монашка правила. И за мирско свештенство је такође прописао правила.
Подигао је 1734. године у Северину у Хрватској православно владичанство, у чију је столицу увео Симеона Филиповића. Било је то сада Хрватско-вараждинско-северинско-марчанско владичанство.[7] Он је у ствари обновио 1731. године укинуто сигет-мохачко владичанство. Егзарх митроплојилски Симеон је устоличен 1735. године и добро се носио са непријатељима православља (унијатима), али је и постадао, дочекао смрт у затвору.
Иако није био довољно образован, митрополит је волео и подизао српске школе. Основао је тако "латинске школе" у Београду, Сремским Карловцима, Осијеку и Даљу. За професоре ових школа довео је 1733. године из Русије кијевске "магистре" Емануила Козачинског, Јована Минацког и Николу Николајевића.
Митрополит је имао додира са војском, тако што је под туђим наговором основао један свој коњички пук, који се јуначки борио у Италији. Са одобрењем цара Илирско-хусарски пук је основан крајем 1734. године; а званично уговором од 30. маја 1735. године. Од почетка он је његов поседник (протектор) са чином пуковника, који има права да поставља ниже официре. Пук је издржаван прилозима народа, па је временом створен велики дуг, назван "митрополијски". Године 1736. одступио је и дао свој Илирско-хусарски пук кнезу Кантакузену.[6] Пук је престао да постоји већ 1740. године.
Вићентије је био у великом непријатељству са бачким владиком Висарионом Павловићем. Спор је настао у вези са буном Пере Сегединца, када је Висарион чак био ухапшен, јер је уцењивао митрополита. Митрополит Вићентије умро је после дужег боловања у Београду, 6. јуна1737. године, и сахрањен је у саборној цркви коју је почео градити. Године 1749. митрополит Павле Ненадовић је дао да се Јовановићеве кости пренесе у Срем, где су узидане у зид олтарски цркве манастира Раковца.[8]
Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Угарској и Славонији од Пожаревачког мира до аустро-турског рата 1737-1739”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 163—175.
Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Хрватској од аустро-турског рата 1716-1718. до рата 1737-1739”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 176—191.
Гарић-Петровић, Гордана (2017). „Манастири у Београдској епархији од 1718. до 1739. године”. 600 година манастира Павловац(PDF). Младеновац: Градска општина. стр. 267—295.
Точанац-Радовић, Исидора (2014). „Настанак и развој институције Српског народно-црквеног сабора у Карловачкој митрополији у 18. веку”. Три века Карловачке митрополије 1713-2013(PDF). Сремски Карловци-Нови Сад: Епархија сремска, Филозофски факултет. стр. 127—144. Архивирано из оригинала(PDF) 09. 04. 2021. г. Приступљено 23. 02. 2019.
