Махидевран

Махидевран
Махидевранин гроб
Лични подаци
Друга имена	Гулбахар
Датум рођења	око 1500.
Датум смрти	3. фебруар 1581.(1581-02-03) (80/81 год.)
Место смрти	Бурса, Османско царство
Гроб	Турбе принца Мустафе
Религија	сунитски ислам
Породица
Потомство	принц Мустафа

Махидевран хатун (осм. тур. ماه دوران; око 1500 — Бурса, 3. фебруар 1581), позната и као Гулбахар хатун (осм. тур. کل بهار خاتون), била је конкубина османског султана Сулејмана Величанственог и мајка принца Мустафе.

Значење имена

Махидевранино име (перс. ماه دوران) значи „она која је увек лепа”, „она чија лепота не бледи” или „лепота времена” на персијском. Друго значење њеног имена је „Месец среће”.^[1] У неким изворима, њено име је Гулбахар (перс. گل بهار), где „гул” значи „ружа”, а „бахар” значи „пролеће” на турском и перијском.^[2][3]

Титула и статус

Махидевран је била мајка принца Мустафе, најстаријег преживелог сина владајућег султана. Имала је истакнуто место у харему свог сина у Маниси. Иако је султанија Хурем постала Сулејманова миљеница и законита супруга, Махидевран је држала статус мајке Сулејмановог најстаријег сина^[4] и неке дипломате су је називале Сулејмановом „првом супругом”, упркос чињеници да никада нису били у браку.^[5] Све док Хурем није добила титулу султаније, а касније хасеки султаније (нова титула створена за њу), све жене су имале титулу хатун, што значи „дама” или „госпођа”.^[6] Стога, Махидевран никада није имала титулу султаније у хијерархији харема, али је као мајка најстаријег сина имала чин башкадин.^[7]

Порекло и детињство

Мало се зна о Махидевранином раном животу. Познато је да је била (вероватно хришћанска) робиња која је касније прешла у ислам.^[8] Након што је дефинитивно одбачена теорија да је била черкеска или кримска принцеза, њено етничко порекло је предмет контроверзи. Неки савремени млетачки извори, наводе да је била черкеског порекла.^[9][10] Према Николају Јорги, а у складу са неким (неидентификованим) причама, у којима је била „црногорског порекла”, она је била из Црне Горе.^[11][9] Недоказана књижевна традиција каже да је била Албанка, ћерка локалног композитора, и да је њено првобитно име било Пранвере Росне, што на албанском значи „пролећна ружа”.^[9]

Живот са Сулејманом

Била је наведена међу седамнаест жена Сулејмановог харема док је он био санџакбег Манисе. Није била високо рангирана конкубина, јер је зарађивала 4 акче дневно заједно са још две конкубине, док су три друге зарађивале 5 акчи.^[1] Махидевран је родила своје једино дете, Мустафу 1515. године, док су били у Маниси где је Сулејман био владар санџака.

Када је Селим I умро 1520. године, Сулејман се преселио у Истанбул, главни град Отоманског царства, заједно са својом породицом, да би наследио престо. Исте године, Сулејман је изгубио своја два друга сина, деветогодишњег Махмуда и новорођенче Мурата, па је Мустафа постао најстарији принц.^[12] То је Махидевран дало повишен положај, али је рано у Сулејмановој владавини наишла на нову супарницу, Хурем, која је убрзо постала Сулејманова миљеница, а касније и његова хасеки султанија и законита супруга.^[12][13] Бернардо Навађеро је забележио да је Сулејману Махидевран била веома драгоцена у Топкапи харему, заједно са Хурем.^[14] Међутим, до 1526. он је престао да обраћа пажњу на Махидевран и посветио своју пуну наклоност Хурем.^[15]

Хурем је родила свог првог сина Мехмеда 1521, а затим Селима (будућег султана Селима II) 1524, уништивши Махидевранин статус мајке јединог султановог сина.^[16] Супарништво између две жене делимично је потискивала султанија Хафса, Сулејманова мајка.^[17] Према Навађеровом извештају, као резултат горког супарништва, избила је туча између две жене, где је Махидевран пребила Хурем, што је разбеснело Сулејмана.^[18] Према турском историчару Неџету Сакаоглуу, ове оптужбе нису биле истините.

Пјетро Брагадин, амбасадор у првим годинама Сулејманове владавине, известио је да је Мустафа, док су обоје још увек боравили у царској палати у Истанбулу, био „сва радост” његове мајке.^[12]

Мустафа као санџакбег

Према турској традицији, од свих принчева се очекивало да у оквиру своје обуке раде као санџакбегови. Мустафа је послат у Манису 1533. године, на свечаној церемонији, а Махидевран га је пратила.^[19] Насупрот томе, Хурем је остала у палати док су њени синови били послани да управљају санџацима.^[20] Према традицији, Махидевран је била на челу Мустафиног принчевског харема. До самог краја живота свог сина, настојала је да га заштити од политичких противника и највероватније је одржавала мрежу доушника да би то чинила.^[12] Страни посматрачи Османлија, посебно амбасадори Млетачке републике, помно су пратили османску династичку политику; њихови коментари о Махидевран наговештавају виталну улогу коју игра принчева мајка и њену неопходну посвећеност његовој добробити.^[12]

Велики везир Ибрахим-паша Паргалија такође је био снажан Мустафин присталица. Преписка између паше, Махидевран и Мустафе, указује на близак и привржен однос између њих. У свом писму паши, Махидевран у великој мери описује „сестринство и братство између породица и крајње искрено пријатељство и нежно саосећање”, које су паша и његова супруга показали.^[21] Описујући Мустафин двор у Кара Амиду (Дијарбакир) у близини границе са Сафавидом, Басано је написао око 1540. да је принц имао „диван и величанствени двор, ништа мање од двора његовог оца” и да га „његова мајка, која је била с њим, поучава томе како да буде вољен од стране народа”.^[12] У једном тренутку Мустафа се вратио у Манису, а 1542. је пребачен у Амасију.^[12] До 1546. године још три Сулејманова сина су била у игри, а надметање за наследство је почело између четири принца, иако ће султан живети још двадесет година.^[12]

Амбасадор Бернадо Навађеро је у извештају из 1553. описао Махидевранине напоре да заштити свог сина: „Мустафа са собом има своју мајку, која се веома труди да га чува од тровања и свакодневно га подсећа да нема ништа друго осим овога да избегава, и прича се да он има безгранично поштовање према њој”.^[12] Мустафа је био изузетно популаран принц. Када му је било само девет година, тај венецијански амбасадор је известио да „има изванредан таленат, биће ратник, јањичари га много воле и чини велике подвиге”.^[15] Године 1553, када је Мустафа имао тридесет осам година, Навађеро је написао: „Немогуће је описати колико га сви воле и желе као наследника престола”.^[15]

Гласине су говориле да је пред крај Сулејманове дуге владавине супарништво између његових синова постало очигледно и да су Хурем и велики везир Рустем-паша окренули Сулејмана против Мустафе и Мустафа је оптужен за изазивање побуне. Међутим, нема доказа о таквој завери. Током кампање против Сафавидске Персије 1553. године, Сулејман је наредио погубљење Мустафе^[22] под оптужбом да је планирао да свргне свог оца с престола; његова кривица за издају за коју је оптужен од тада није ни доказана ни оповргнута.^[15] Амбасадор Тревисано је 1554. испричао да је на дан када је Мустафа погубљен, Махидевран послала гласника преко ког га је упозорила на планове његовог оца да га убије. Мустафа је, нажалост, игнорисао поруку; према Тревисану, он је доследно одбијао да послуша упозорења својих пријатеља, па чак и своје мајке.^[15]

Касније године и смрт

Улаз у Турбе принца Мустафе у Бурси, где је Махидевран сахрањена.

Неколико година након погубљења сина, Махидевран је живела тешким животом. Отишла је у Бурсу, где је сахрањен њен син Мустафа и постала последња конкубина која се повукла у Бурсу. Мање срећна од својих претходница и вероватно осрамоћена погубљењем свог сина, није била у стању да плаћа кирију за кућу у којој је живела, а њене слуге су биле изругиване и варане на локалним пијацама.^[15] Око 1558. године, Сулејманов пријатељ из детињства Јахја ефендиja предложио је Сулејману да се Махидевран врати у палату, након што га је замолила да се заузме за њу. Сулејман је доживео Јахјин захтев као дрзак, што је резултирало његовим разрешењем са места учитеља.^[23] Махидевранина ситуација се поправила када јој је Селим II, Мустафин полубрат и Сулејманов наследник, платио дугове и купио јој кућу, када је ступио на престо. Коначно финансијски сигурна, Махидевран је имала довољно прихода да створи задужбину за одржавање гробнице свог сина.^[15]

Махидевран је умрла 3. фебруара 1581. године, надживевши Сулејмана, Хурем и сву њихову децу и сахрањена је у Мустафиној гробници.^[15][24][25]

У популарној култури

• Појављује се као лик у више историјских романа.
• У украјинској серији Рокселана (1996−2003), тумачила ју је Наталија Гончарова.
• У турској мини-серији Султанија Хурем (2003), тумачила ју је Хатиџе Аслан.
• У турској серији Сулејман Величанствени (2011−2014), тумачила ју је Нур Фетахоглу. Услед бројних историјских неправилности у серији, овде је зову хасеки султанија Махидевран, иако права Махидевран није носила ни једну ни другу титулу.

Референце

1. Peirce 1993, стр. 55.
2. Yermolenko 2013, стр. 2.
3. Andrews, W.G.; Kalpakli, M. (2005). The Age of Beloveds: Love and the Beloved in Early-Modern Ottoman and European Culture and Society. Early modern cultural studies, 1500-1700. Duke University Press. стр. 242. ISBN 978-0-8223-3424-8. 
4. Isom-Verhaaren, Christine; Schull, Kent F. (2016-04-11). Living in the Ottoman Realm: Empire and Identity, 13th to 20th Centuries (на језику: енглески). Indiana University Press. стр. 152. ISBN 9780253019486. 
5. Freely, John (2001). Inside the Seraglio: private lives of the sultans in Istanbul. Penguin. стр. 56. „The bailo also noted that Mustafa was the 'whole joy' of his mother Mahidevran, who was still Süleyman's birinci kadın, though she had been supplanted as haseki by Roxelana.” 
6. PEIRCE, LESLIE (2019). EMPRESS OF THE EAST : how a slave girl became queen of the ottoman empire. ICON BOOKS LTD. ISBN 978-1-78578-560-3. OCLC 1083138400. 
7. Mahidevran is described in academic history books (incl. Harem II by M. Çağatay Uluçay, p. 45, e.g., Mustafa'nin annesi Mahidevran baş kadinin mũeadelesi gelir by Pars Tuğlacı p. 189, 315 and in Tarih Dergisi, Issue 36 by İbrahim Horoz Basımevi, eg; Mustafa'nin annesi ve Kanuni'nin baş kadin olan Mahidevran Hatun... vya Gũlbahar Sultan p. 357) as Suleiman's consort.
8. A. D. Alderson, The structure of the Ottoman dynasty, Oxford: Clarendon, 1956, table XXX, citing Kâmil Kepcioglu, Tarihî Bilgiler ve Vesikalar in Vakıflar dergisi, Volume 2 p.405
9. Dr Galina I Yermolenko, Roxolana in European Literature, History and Culture, pg.2, citing Navagero ("la circassa"), Trevisano ("una donna circassa") in Eugenio Alberi, ed. Relazioni degli ambasciatori veneti al Senato, ser. 3: Relazioni degli stati ottomani, 3 vols (Firenze [Florence: Società editrice fiorentina], 1840–1855), 1: 74–5, 77; 3: 115.
10. Marie Broxup (1996). The North Caucasus Barrier: The Russian Advance Towards the Muslim World. Hurst. ISBN 978-1-850-65305-9. p.29
11. Nicolae Jorga. Geschichte des Osmanischen Reiches. Gotha F.A. Perthes. ISBN 975-6480-19-X. , vol.2, 1909, . The Turkish translation by Nilüfer Epçeli, p.291, translates it by "Euboean".
12. Peirce 1993, стр. 55–56.
13. Yermolenko, Galina (април 2005). „Roxelana: "The Greatest Empresse of the East"”. DeSales University, Center Valley, Pennsylvania. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
14. Hughes, Sarah Shaver; Hughes p. 38, Brady (2015-04-29). Women in World History: V. 2: Readings from 1500 to the Present (на језику: енглески). Routledge. ISBN 9781317451822. 
15. Peirce 1993, стр. 56.
16. „Encyclopedia of the Ottoman Empire”. Архивирано из оригинала 1. 6. 2008. г. Приступљено 18. 9. 2009. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
17. Selçuk Aksin Somel (2003). Historical Dictionary of the Ottoman Empire, Oxford. Scarecrow Press. стр. 123. ISBN 0-8108-4332-3. 
18. Peirce 1993, стр. 59–60.
19. Peirce 1993, стр. 61.
20. Sakaoğlu, Necdet (2007). Famous Ottoman women (на језику: енглески). Avea. стр. 89. ISBN 9789757104773. 
21. Peirce 1993, стр. 78.
22. Lord Kinross. The Ottoman Centuries. ISBN 978-975-21-0955-1.  (Trans. by Nilifer Epçeli) Altın Kitaplar, İstanbul, (2008) p. 233.
23. Şahin 2023, стр. 260.
24. Şahin 2023, стр. 235.
25. Sakaoğlu 2012, стр. 26—27.

Литература

• Peirce, Leslie (1993). „Wives and Concubines: The Fourteenth and Fifteenth Centuries”. The Imperial Harem: Women and Sovereignty in the Ottoman Empire. Oxford University Press. ISBN 0-19-508677-5. 
• Sakaoğlu, Necdet (април 2012). Süleyman, Hurrem ve Diğerleri: Bir Dönemin Gerçek Hikayesi. стр. 26—27. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Şahin, K. (2023). Peerless Among Princes: The Life and Times of Sultan Süleyman. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-753163-1. 
• Yermolenko, G.I. (2013). Roxolana in European Literature, History and Culture. Ashgate Publishing Limited. ISBN 978-1-4094-7611-5.