Око 1371. удата за Вука Бранковића, господара Косова Метохије и Скопља. Овим браком Вук је ушао у неку врсту „породичног савеза” са својим тастом кнезом Лазаром.
Мара и Вук су имали три сина: Гргура († 1408), Ђурђа (1375—1456) и Лазара († 1410). Неки извори спомињу и једну кћер, али о њој нема историјских сазнања.
После смрти мужа Вука (1397) Мара је подупирала тежње својих синова Ђурђа и Лазара да поврате под своју контролу део очевих територија које су временом ушле у састав државе кнеза и доцнијег деспота Стефана Лазаревића, Мариног брата. Подржавала их је и у ратовима које су водили против свог ујака Стефана 1402—1412. године.
Мара је са најмлађом сестром принцезом Оливером 1412. године водила преговоре о помирењу Ђурђа и деспота Стефана. Захваљујући успешним преговорима они су се исте године и помирили, а Ђурађ је 1425/26. године, проглашен Стефановим наследником.
