Летак из Вилжифа (фр. Tract de Villejuif) је био памфлет на којем је била је листа безбедних адитива за храну означених Е-бројевима који су у летку представљени као канцерогени. Имао је широку дистрибуцију. Овај летак је у Европи касних седамдесетих и осамдесетих година 20. века изазвао огромну панику. На листи је, између осталих, била и лимунска киселина (Е330).
Летак је добио име по лажној тврдњи да је настао у болници у Вилжифу.[1]
Летак из Вилжифа
Историја
Леци су први пут били примећени у Француској фебруара 1976. године . У пролеће 1976. године до седишта водећих прехрамбених компанија које послују у Француској (Кока-кола, Кедбери, Мартини, Данон итд.) стигао је летак. Куцан на обичној писаћој машини, овај летак је подстицао потрошаче на бојкот десет популарних робних марки хране или пића : Кока-колу, Швепс, Мартини, Аморин сенф и др. Према летку ове марке су користиле адитиве који су упркос томе сто су били одобрени у Француској заправо били токсични и канцерогени. Како би поткрепио дате „чињенице” летак је упућивао на анонимни извор : „болницу у Паризу” (у Паризу је тада постојало 37 болница) који је спровео истраживање о прехрамбеним адитивима. летак је представио троструку класификацију свих адитива „одобрених за конзумацију од стране француског Министарства здравља”; за 17 адитива, међу којима је и лимунска киселина, речено је да су „токсични и канцерогени”, за 27 да се сматрају „сумњивим” и да су под „тренутним испитивањем”, док је за остале речено да су „безазлени”. Адитиви су представљени преко својих кодних имена, то јест Е-бројева. [2]
Исте године појављује се и нова верзија летка. Леци, сваки засебно куцан, били су идентични од речи до речи првој верзији, али са два значајна изузетка: нове марке су додате на списак оних које треба бојкотовати и наведен је одређенији извор. Првобитно помињање „Париске болнице специјализоване за истраживање канцера” замењено је, а све заслуге су преписане Болници у Вилжифу. Вилжифска болница је међународно позната по напредненим истраживањима канцера.
Европом су се наредних десет година ширили леци преко група познаника и пријатеља. У неконтролисаном ширењу учествовало је 7 милиона људи а првобитни творац куцаних летака никада није откривен.[1] У анкети у којој је учествовало 150 домаћица, 19% је рекло да је престало да купује спорне намирнице а 69% да намерава да престане с куповином.[3]
Садржај летка
У оптицају је више верзија овог летка, конкретан скуп опасних супстанци разликује се од верзије до верзије. Наредне супстанце су укључене у најмање једну верзију:[4][5]
Сви ови адитиви су одобрени у Француској. Не употребљавајте ове адитиве тако што ћете селектовати производе које желите да купите. Потрошач је тај који диктира одлуке произвођача.
Мислите на своју децу.
Канцерогени и токсични : 102-110-120...
сумњиви: 125-131-141...
безазлени: 100-101...
Најопаснији : 330
НАПОМЕНА УРЕДНИКА
У овој тури леци су прекуцавани али су задржане све његове карактеристике.”[2]
Лажна веза са Вилжифском болницом и ширење гласине
Људи су спонтано ширили летке, пријтељи су настојали да информишу једни друге о штетности хемикалија које се могу наћи у храни. Услед неконтролисаног копирања летак је задражао назив Вилжифске болнице које се у њему спомиње због чега су жртве веровале у његову тачност мислећи да је исти и одобрила болница у Вилжифу.[1]
Летак је био прослеђен основним школама, организацијама, разним болницама, чак су и медицинске и фармацеутске школе прихватиле информације из летка због позивања на добро познату болницу у Вилжифу. Новинари су у новинама дословце преносили садржај летка. Један доктор медицине је 1984. године написао књигу чији је циљ био информисање шире јавности о опасности од рака, а у књигу је уврстио супстанце са летка као канцерогене, без претходног проверавања тачности летка.[1]
Истраживања
Упркос томе што су демантоване тврдње о опасности лимунске киселине и што се Вилжифска болница оградила од тих навода, гласина о лимунској киселини је несметано наставила да се шири. Летак је због своје опипљиве природе, за разлику од других гласина које су се преносиле усменим путем, био повољан за истраживање, тим пре што је било процењено да је гласини била изложена половина француских домаћица. [6]
Истраживање ове појаве водио је Ж. Н. Капферер, председник Фондације за изучавање и информисање о гласинама и универзитетски профосор комуникација. Настали научни рад је објављен 1989. године у издаваштву универзитета у Чикагу (сада у издаваштву Оксфорд универзитета[1]) у часопису који је повезан са америчким удружењем за проучавање јавног мњења.
Према наводима из књиге коју је такође написао Ж.Н. Капферер 1990. године, летак је привукао пажњу стручњака који су одмах препознали његову сумњиву природу : многи адитиви за које се зна да су опасни, а самим тим и неовлашћени у Француској, били су летком проглашени као нешкодљиви. Супротно томе, они који су декларисани летком као отровни адитиви здравствени службеници сматрали су нешкодљивим.[2] На пример, летак је погрешно прогласио Е330, лимунску киселину, за најопаснију од свих канцерогених супстанци.[1]
Психолози који се баве уверљивим саопштавањем, истичу важност извора, медија, одзива и мотивационих фактора у убеђивању.
Летак из Вилжифа имао је праву меру сваког од ових чинилаца који помажу да се одређена информација прихвати као истинита. Пре свега, летак је имао моћно дејство извора од поверења. Представљен је као непосредан извештај истраживања овог чувеног центра који се бави испитивањем канцера, и испуњава два важна својства поузданог извора: стручан је и без сопствених интереса.
Истраживање убеђивања је показало да мање или више веродостојни извори доводе до тога да се слабо памти садржај поруке. Читаоци обраћају пажњу на аргументе само када сматрају да извор није меродаван. Међутим, суочени са поруком иза које стоји ауторитет они памте извор и закључке те поруке. Ово објашњава зашто је летак убедио чак и лекаре који нису проверавали његову исправност.
Делотворност извора код летка из Вилжифа није изузетак. Већина гласина ослања се на неку врсту таквог утицаја. Када је преносе, како би доказали њену поузданост, људи су склони да измисле или припишу гласину неком блиском пријатељу који познаје неку важну особу или има поверљивог доушника који му је то испричао у тајности. Овом првом сведоку су додељене особине неупитног извора за дату тему; тако се у гласинама о здрављу помињу лекари а у гласинама о злочиниу полициајци, адвокати, судије. Ово је очигледан поступак приписивања како би се осигурало поверење. Код гласина које усмено преносе тешко је ухватити овај процес. Заснована на летку, ова гласина пружила је јединствену прилику да се посматра процес настанка неупитног поверења. На летку је на почетку била наведена нека, неодређена болница у Паризу да би се на крају дошло до „информације је саопштила болница из Вилжифа”.
За разлику од већине гласина, ова је кружила на папиру због количине информација које је требало пренети. Оскудан изглед летка, откуцаног на обичној писаћој машини, можда је допринео његовој убедљивости: такви леци уобичајено су средство отпора. Постоји асоцијација на причу „Давид против Голијата” у летку из Вилжифа. Представљен је као одбрана људског здравља која је приморана да користи подземље како би дошла до јавности, и која је супротстављена великим и моћним корпорацијама, оптуженим да продају отровне производе како би створиле профит. Ширење и копирање летака подстакнуто је жељом да се нечијем пријатељу, колеги, рођаку укаже на опасност.
Погон за ову борбу налази се у скривеним стрепњама подстрекнутим сталним напредовањем науке и технике у свим пољима живота а посебно у храни. Храна је увек била осетљива област, склона гласинама; већина савремених урбаних легенди бави се страховима од заражености.
Заправо, летак се бори против све већег присуства индустријске хране. Али има и политички аспект, он наводи извесну заверу против људског здравља. Летак осуђује велике корпорације и равнодушност француске Управе за храну и лекове, које криве за промовисање нездравих марки производа деци. Овај политички аспект делимично објашњава загриженост великог броја француских просветних радника који су у том периоду били прилично левичарски настројени.
Поред ових мотивационих фактора, уверљивост летка је била олакшана двосмисленошћу кодних имена наведених адитива за храну.
Могуће објашњење
Лимунска киселина је први стабилни продукт Кребсовог циклуса и она се трансформише у даљем току циклуса, због чега се Кребсов циклус назива и циклус лимунске киселине. Кребс на немачком језику значи канцер због чега се претпоставља да је ова језичка забуна одговорна за нетачне тврдње да је лимунска киселина канцерогена.[7]
