Лев ИсааковичШестов (рус.Лев Исаа́кович Шесто́в ; 2. фебруар 1866 – 19. новембар 1938, рођен као Јехуда Лејб Шварцман (рус.Иегуда Лейб Шварцман) био је руски егзистенцијалиста и религиозни филозоф. Најпознатији је по својој критици и филозофског рационализма и сцијентизма. Његов рад је заговарао покрет изван разума и метафизике, тврдећи да они нису у стању да коначно утврде истину о крајњим проблемима, укључујући природу Бога или постојања.[1] Савремени научници повезују његов рад са ознаком " антифилозофије".[2][3]
Шестов је опширно писао о филозофима као што су Ниче и Кјеркегор, као и о руским писцима као што су Достојевски, Толстој и Чехов.[1] Његове објављене књиге укључују Апотеоза неоснованости (1905) и његов магнум опус Атина и Јерусалим (1930-37). Након што је емигрирао у Француску 1921. године, спријатељио се и утицао на мислиоце као што су Едмунд Хусерл, Бенџамин Фондан, Рејчел Беспалоф,[4] и Жорж Батај. У Паризу је живео до своје смрти 1938. године.
Он је рођен као Лев Исаакович Шварцман у Кијеву у јеврејској породици. Био је рођак Николаса Прицкера, адвоката који је емигрирао у Чикаго и постао патријарх породице Прицкер која је истакнута у бизнису и политици.[5] Образовао се у разним местима, услед сукоба са властима. Наставио је да студира право и математику на Московском државном универзитету, али му је после сукоба са инспектором за студенте речено да се врати у Кијев, где је завршио студије.
Одабрана дела
Најважнији Шестовљеви радови, у њиховим преводима на енглески језик и са датумом објављивања:
The Good in the Teaching of Tolstoy and Nietzsche, 1899
The Philosophy of Tragedy, Dostoevsky and Nietzsche, 1903
All Things are Possible (Apotheosis of Groundlessness), 1905
Potestas Clavium, 1919
In Job's Balances, 1923–29
Kierkegaard and the Existential Philosophy, 1933–34
^Weingrad, Michael (2002). „New Encounters with Shestov”. The Journal of Jewish Thought and Philosophy. 11 (1): 49—62. doi:10.1080/1053699022000037913.
