Киоск К67, познат и као црвени киоск је типски киоск који је 1966. године дизајнирао словеначкиархитекта и дизајнерСаша Мехтиг (Saša Mächtig) и са којим је 1967. учествовао и победио на конкурсу „Београдски киоск”. Исте године дизајн је патентиран, по чему је и добио име К67. Производио се у фабрици Имград у словеначком граду Љутомеру од 1968. до 1999. када је фабрика банкротирала. За то време произведено је око 7.500 ових киоска.[1]
Изложба посвећена киоску К67 у културном центру „Кула”
Дизајн је заснован на модулима, ојачаним полифибром, који се могу користити као појединачне јединице или комбиновати у велике агломерације. Модуларни дизајн јединица омогућава уклапање на скоро сваку локацију. Као такав може да служи за много различитих намена и током своје историје коришћен је као киоск за продају новина, цигарета и друге јефтине робе, наплату паркинга, продају лутријских тикета, затим као фотокопирница, пијачни штанд, улични ојекат за продају хране и пића „за понети” и многе друге намене.
Киоск К67 облика је коцке заобљених углова, величине око три пута три метра. Материјали од којих се израђује су фиберглас, челик и стакло.[1] Прављен је у различитим комбинацијама боја, а најчешћа је била црвена — чувени „црвени киоск”.[5] Био је видљив и лако доступан, а Модуларни дизајн јединица омогућава да се киоск К67 уклопи на скоро сваку локацију.
Дизајн киоска К67 не престаје ни данас да инспирише уметнике. Тако је у Београду, у културном центру „Кула”, марта 2024. организована изложба под називом „Киоск Систем К67 – од коцкице до оловке, како је један киоск инспирисао пуно уметника“, на којој је 17 уметника представило своје данашње виђење киоска К67.[6] Изложба је иначе настала из идеје београдског архитекте Николе Опачића да овај изузетни дизајн из доба СФРЈ поново учини актуелним и који је покренуо иницијативу да чувена компанија Лего направи своју верзију киоска К67.[3] Никола Опачић је своју верзију Лего-киоска такође изложио на овој изложби.
Историја
Киоск К67 дизајнирао је 1966. године словеначки дизајнер Саша Мехтиг. Патентиран је 1967, а 1968. припремљен за серијску производњу и први пут приказан на изложби прототипова у словеначком граду Љутомеру,[7] где се и производио у фабрици Имград. Захваљујући свом модуларни концепту био је прихватљив за многе употребе и брзо се појавио на улицама многих градова, посебно у некадашњој Југославији и земљама бившег источног блока. До банкрота фабрике 1999. произведено је 7.500 ових киоска. Осим у земљама Источне Европе, могао се видети и на улицама градова у Западној Немачкој, Швајцарској, Шведској, Сједињеним Америчким Државама, Јапану, Јордану, Ираку, Аустралији, Новом Зеланду, Кенији...[4]
У Пољској је овај мали киоск постао популаран тек након пада комунизма. Када се раних 90-их у овој земљи дошло до наглог раста броја уличних продаваца, власти су им дозволиле да наставе своје „анархично-капиталистичке активности”, али само у оригиналном киоску К67.
Данас, након пада Гвоздене завесе, киоск К67 остао је видљив сведок тог времена и наставља да доказује своју прилагодљивост и корисност у источноевропском градском пејзажу.[8] На почетку новог миленијума дизајн овог киоска поново је заинтересовао дизајнере. Немачки дизајнер Хелге Кунел (Helge Kühnel) покренуо је свој пројекат „K67 The Kiosk Shots”, којим је прикупио и мапирао дистрибуцију и варијације киоска К67.[8][1] Данас се на тржишту овај киоск може наћи под називом k67.berlin.[9]
Београдски „црвени киоск”
Године 1967. године објављен је конкурсу за „Београдски киоск“ - мали објекат који би радио као продајно место. На конкурсу је победио млади словеначки дизајнер Саша Махтиг са својим пројектом К67. Киоск по његовом пројекту патентиран је исте године (отуда и оно „67“ у називу) и ускоро је постао један од симбола тадашње Југославије. Пољопривредни комбинат Београд, чувени ПКБ, ове киоске је користио за продају свог бренда „хране за понети“ — тада изузетно популарних виршли у земички.
Током седамдесетих и осамдесетих година ово су постала култна места у Београду. ПКБ киосци били су јарко црвене боје, а на њима је белим словима било исписано само „Виршле у земички“. Осим виршли, у „црвеним киосцима“ било је могуће купити и љуткасте кобасице и јогурт. Црвени ПКБ киоск постао је тако први београдски „ланац брзе хране“.[2]
Музеј града Београда поседује један овакав киоск[10] и он се повремено, као туристичка атракција, може видети на београдским улицама.[11]
.jpg)
.jpg)
.jpg)
