Иљушин Ил-2Штурмовик (НАТО назив Bark) је био јуришни бомбардер и један од најзначајнијих совјетскихборбених авиона, из времена Другог светског рата. У комбинацији са својим наследником (Иљушин Ил-10), произведено их је 36 163 примерака. Припада авионима који су произведени у највећем броју примерака у светској историји ваздухопловства. Сматра се да је најбољи јуришни бомбардер у току Другог светског рата и да је међу три авиона у свету на коме је обучено највише пилота. Авион је са највише надимака као што су: „грбавац“, „летећи тенк“, „летећи пешак“, „оклопник“, „убица тенкова“, „касапин“, „црна смрт“, „гвоздени Густав“, „бетон бомбардер“ и „летећи трактор“, надимке су му углавном давали непријатељски војници и пилоти. Авион Иљушин Ил-2 Штурмовик (у преводу Олујна птица), добро је пројектован у условима оскудне технологије, у односу на престижну на западу. Показао се као веома ефикасан у извршавању борбених задатака, у оквиру своје намене.[1]
Пројектовање и развој
Идеју за совјетски оклопни авион имао је 1930. године Д. П. Григорович конструишући оклопне двокрилце ТСХ-1 и ТСХ-2. Међутим за овако тешке авионе Совјети нису имали адекватно снажан мотор који би обезбедио авиону потребне перформансе. Доктрина "Блицкрига“ натерала је Совјете да се ухвате у коштац са овим проблемом и створе авион који ће бити у стању да ефикасно заустави тенковску најезду на фронту. У Централном Конструкционом Бироу пројектантски тим конструктора авиона С. В. Иљушин-а је 1938. године пројектовао оклопљени двоседи авион ТсКБ-55 који је имао оклопљене посаду, мотор, хладњаке за воду и уље и резервоаре за гориво. Тежина оклопа је била 700 kg а тежина комплетног празног авиона 4 700 kg што износи скоро 15% тежине авиона. Да би што више смањио укупну тежину авиона конструктор је предвидео да оклоп буде истовремено и носећа структура авиона. Прототип ТсКБ-55 је на испитивањима победио своје конкуренте и усвојен за даље усавршавање. ТсКБ-55 је био претежак за мотор Микулин ПМ-35 снаге 1 022 kW (1 370 KS) па је из тог разлога репројектован прототип у ТсКБ-57 као једносед са снажнијим мотором Микулин ПМ-38 снаге 1 254 kW (1 680 KS). Овај прототип је полетео 12. октобар1940. године а за производњу одобрен у марту 1941. Први авиони су стигли у оперативне јединице маја месеца 1941. године са именом Иљушин Ил-2. До почетка рата 22. јуни 1941. године опреративним јединицама је испоручено свега око 250 ових авиона.[1][2]
Технички опис
Иљушин Ил-2 је једномоторини, трокраким металним пропелером погоњен, нискокрилни једнокрилац, мешовите конструкције са посадом од једног (касније два члана) специјано пројектован као јуришни бомбардер. Најзначајнија конструктивна карактеристика овог авиона је што је оклоп саставни део носеће структуре авиона, који обухвата носни и средишњи део авиона. Направљен је од челичних плоча (челик АБ-1 или АБ-2) међусобно спојене закивцима. У овај оклопљени део смештени су: мотор авиона, кокпит, хладњаци за воду и уље и резервоари за гориво тј. најрањивији део авионског постројења. За овај оклопљени део трупа прикачена су крила и репни део трупа који су били направљени од дрвета (дрвена носећа конструкција обложена лепенком). Мора се имати у виду да тада Совјети нису имали довољно алуминијума за градњу авиона па је дрво било изнуђено решење.[1][3]
Произваодња наоружања а нарочито авиона је била пропраћена великим проблемима. Фабрике авиона су биле углавном лоциране у близини Москве и западном делу Совјетског Савеза услед брзог напредовања Немаца било је неопходно дислоцирати постојеће фабрике у Уралску област и наставити производњу преко потребних авиона. Фабрике које су производила Ил-2 пресељене су за непуна два месеца али технологија производње авиона од дрвета има великих ограничења, сушење, обрада, лепљење и инпрегнација дрвета су поступци који дуго трају и веома је тешко постићи масовност у производњи. Насупрот томе производња Ил-2 а и осталих авиона је расла из дана у дан из месеца у месец. Када је захваљујући америчкој помоћи постао доступан алуминијум и дуралуминијум масовност производње је постала таква да је било могуће надокнадити све губитке и постићи превласт у ваздушном простору.
У току производње и коришћења авиона Иљушин Ил-2 вршене су измене проузроковане, како оперативно тактичким тако и технолошким захтевима. Авион се производио око 7 а оперативно користио 14 година. Производња по фабрикама је приказана у следећој табели:[1]
Ил-2 ШФК-37 - Јуришни бомбардер против тенковски додатно наоружање
Ил-2 НА-37 - Јуришни бомбардер против тенковски топови 37 mm
Ил-2 НА-45 - Јуришни бомбардер против тенковски топови 45 mm
Ил-2 И - Тешки ловац
Ил-2 КР - Извиђач осматрач
Ил-2 Т - Торпедни
Ил-2 У - Школско - тренажни
Силуета авиона, једноседа Ил-2, у три пројекције.
Силуета побољшане варијанте Ил-2М3, двосед са стрелцем
у две пројекције.
Наоружање Иљушин-а Ил-2
Иљушин Ил-2 у музеју у Норвешкој
Авион Иљушин Ил-2 је био моћно наоружан. Имао је са предње стране по два аутоматска топа од 20mm, 23mm, 37mm или 45mm у зависности од типа авиона, сви типови Ил-2 су имали по два митраљеза 7,62mm, неки типови (двоседи) у задњој свери су имали један тешки митраљез 12,7mm. Број патрона је зависио од калибра и типа авиона. Од ракетног наоружања су имали ненавођене ракете подвешане испод крила и то: 8 ракета РО-82mm или 4 ракете РО-132mm. У зависности од типа авиони Иљушин Ил-2 су могли да понесу од 200 до 600 kg разних бомби.[1]
Оперативно коришћење
Споменик авиону Иљушин Ил-2 у Новоросијском
Авион Иљушин Ил-2 је коришћен од самог почетка ратних операција. Почетни резултати су били погубни, у прва три дана од непријатељских активности оборено је 10 Ил-2 а од осталих (несналажење у новонасталој ситуацији) је изгубљено 19 авиона и погинуло 20 пилота. Узроци су били следећи: пилоти нису имали довољно сати налета на овим авионима а о гађању, тактици да и не говоримо. Исто то је било и са службама које су се на аеродромима бринуле о опслуживању авиона.
Временом се то променило прво се у институту детаљно разрадила тактика заснована на карактеристикама авиона и непријатељских тенкова прецизирала слаба места и утврдила на који начи и којим расположивим наоружањем се могу постићи најповољнији резултати. Пилоти су већ у пилотским школама детаљно упознати са тактиком, увежбали је и на бојном пољу примењивали, четири пилота ових авиона су били троструку хероји Совјетског Савеза, четворица су била двоструки хероји а један пилот једноструку херој. Авион се одликовао великом поузданошћу и жилавошћу. Летео је готово у свим условима који владају у тој великој земљи од сурових зима до жарких лета. Пошто је летео ниско, великом брзином а био добро оклопљен имао је веома мали број непријатеља, на калибре од 5 до 12mm је био неосетљив а топове великог калибра од 76mm или чувена „осамдесетосмица“ 88mm, која је била страх и трепет за савезничке бомбардере, није било могуће применити за обарање овог авиона због краткоће времена од уочавања циља до опаљења. Једини непријатељи су му били укопани аутоматски противавионски топови калибра 37 или 40mm. Жилавост ових авиона доказује податак да је на једном од њих после борбене мисије избројано преко 600 директних погодака. Ови авиони су допринели великим победама у борби против фашизма у Стаљинградској бици, бици код Курска па све до Берлина. Овај авион је направљен у 36.163 примерака, коришћен је у 6 земаља, најдуже је коришћен у Југославији где су дотрајале дрвене структуре ових авиона 1948 и 1949. године замењене металним (у земунској фабрици Икарус) тако да је век авиона продужен до 1954. године. Да их нису потиснули млазни авиони трајали би вероватно још и дуже. Данас постоје пет музејска примерка ових авиона у Београду, Москви, Варшави, Норвешкој и у Крумову (Бугарска).[6][2]
Шавров, В. Б. (2002). История конструкциий самолетов в СССР 1938-1950 гг. (на језику: (језик: руски)). Москва: Машиностроение. ISBN978-5-217-03103-0.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Јанић, Чедомир (2003). „На суровом ратном небу 1939—1945”. Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (језик: српски)). Беочин: Ефект 1. стр. 111. COBISS.SR110428172.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Жутић, Никола; Бошковић Лазар. (1999). Икарус - Икарбус: 1923—1998 (на језику: (језик: српски)). Београд: Икарбус.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Хлопотоб, О. Д. (2004). История военной авиации от первых летательных аппаратов до реактивных самолётоб (на језику: (језик: руски)). Москва: АСТ, Москва и Полигон, СПб,.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Gordon, Yefim; Komissarov, Dimitriy.; и Sergey (2004). OKB Ilyushin: A History of the Design Bureau and its Aircraft (на језику: (језик: енглески)). London: Ian Allan. ISBN978-1-85780-187-3.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Gunston, Bill (1995). The Osprey Enciklopedia of Russian Aircraft from 1875—1955. (на језику: (језик: енглески)). London: Osprey Aerospace. ISBN978-1-85532-405-3.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Taylor, Michael (1996). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997 (на језику: (језик: енглески)). London: Brassey's.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Taylor, Michael (1999). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1999/2000 (на језику: (језик: енглески)). London: Brassey's.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Michulec, Robert (1999). Ił-2 Ił-10. Monografie Lotnicze #22 (на језику: (језик: пољски)). Gdańsk: AJ-Press. ISBN978-83-86208-33-3.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Chant, Christopher (1977). „Iljušin Il-2 Šturmovik”. Drugi svjetski rat - Avioni (на језику: (језик: српски)). Zagreb: Alfa. стр. 102—103.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Marck, Bernard (1997). Historie de L'aviation. Paris: Flammarion. ISBN2-08-010038-6.
Simons, David; Withington, Thomas. Die Geschichte der Fligerei (на језику: (језик: немачки)). Bath: Parragon Books Ltd. ISBN978-1-4054-8950-8.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Рендулић, Златко (1974). Ваздухопловне доктрине - гледишта и техника. Београд, Војноиздавачки завод.
