PROFILBARU.COM

Женевске конвенције су низ од четири међународна споразума потписаних у Женеви (1864, 1906, 1929. и 1949. год.), чиме су успостављени хуманитарни принципи по којима су земље потписнице обавезне да се понашају према непријатељским војницима и цивилима за време ратних сукоба.^[1] Конвенција из 1949. садржи нове одредбе за цивиле који падну у непријатељске руке, а герилским борцима дата је шира заштита кроз два амандмана из 1977. године. Кршење Женевских конвенција постојало је и постоји међу странама у свим сукобима. Из тих разлога формиран је Међународни суд правде као и ad hoc основани судови по одлукама УН.

Највећи допринос побољшању положаја рањеника, болесника и бродоломника свакако је учињен усвајањем Женевске конвенције из 1949. године. Првом Женевском конвенцијом значајно је проширена заштита рањеника и болесника у оружаним сукобима на копну док је Другом женевском конвенцијом побољшана протекција рањеника, болесника и бродоломника који се нађу на мору. Међутим, ове конвенције су ограничиле заштиту превасходно на рањенике, болеснике и бродоломнике у оружаним снагама а њихов главни недостатак био је у томе што наведени појмови нису били прецизно дефинисани услед чега је био споран и домашај релевантних одредби. Ови недостаци отклоњени су допунским протоколом I који у члану 8 детаљно дефинише ове термине и проширује круг лица на које се заштита односи:

Под изразом рањени и болесни подразумевају се лица, војна или цивилна, којима је због повреде, болести или других физичких или менталних поремећаја или тешкоћа потребна лекарска помоћ или нега и која се уздржавају од сваког акта непријатељства. Под овим изразима подразумевају се такође жене на порођају, новорођенчад и друга лица којима је неопходна лекарска помоћ или нега, као што су нејаки и труднице и који се уздржавају од сваког акта непријатељстава. Под изразом бродоломници подразумевају се лица, војна или цивилна, која се налазе у опасности на мору или у другим водама као последица несреће која је задесила њих или брод или ваздухоплов на којем се налазе и која се уздржавају од сваког акта непријатељства. Ова лица, под условом да се и даље уздржавају од сваког акта непријатељства сматрају се бродоломницима и за време спасавања све док не стекну неки други статус на основу Конвенције или овог протокола.
— члан 8 Допунског протокола Женевске конвенције

Као што се види, Протоколом су изједначена војна и цивилна лица. Ипак, треба имати у виду да рањеници, болесници и бродоломници који припадају оружаним снагама, за разлику од цивила истог статуса, након што падну у руке непријатељу добијају статус ратних заробљеника, тако да се могу користити кумулативном заштитом. Што се саме заштите тиче, предвиђено је да ова лица у свакој прилици буду поштована и заштићена. Са њима се у свакој прилици мора поступати хумано, и мора им бити пружена, у што краћем року и без икакве дискриминације, лекарска помоћ и нега коју захтева њихово стање. Изричито су забрањена угрожавања њихових живота и личности, а нарочито убиства, мучење или вршење биолошких експеримената. Позитивне обавезе укључују дужност проналажења и прикупљања непријатељевих рањеника, болесника и бродоломника и пружање неге овим лицима. У те сврхе војна власт може позвати на милосрђе становништво ради добровољног прикупљања и неговања ових лица, као и заповеднике неутралних трговачких бродова, ради преузимања и неговања рањеника, болесника и бродоломника као и ради прикупљања мртвих. Такође, предвиђена је обавеза страна у сукобу да у што краћем року идентификују и попишу рањенике, болеснике и бродоломнике и мртве који су пали под њихову власт, и да преко својих националних бироа, ове податке доставе Централном бироу Међународног комитета Црвеног крста у Женеви.

Историја

Швајцарски бизнисмен Анри Динан је посетио рањене војнике након битке код Солферина 1859. године. Био је шокиран недостатком објеката, особља и медицинске помоћи која би била на располагању тим војницима. Као резултат тога, објавио је књигу Сећање на Солферино 1862. године, која се бави страхотама рата.^[2] Његова ратна искуства инспирисала су Динанта да предложи:

Оснивање сталне агенције за хуманитарну помоћ у време рата
Уговор влада којим се признаје неутралност те агенције и омогућава јој се да пружи помоћ у ратној зони

Први предлог је довео до успостављања Црвеног крста у Женеви. Други је довео до Прве Женевске конвенције из 1864. године, првог кодификованог међународног уговора који је покривао болесне и рањене војнике на бојном пољу. Дана 22. августа 1866. је Швајцарска влада позвала владе свих европских земаља, као и Сједињених Држава, Бразила и Мексика, да присуствују званичној дипломатској конференцији. Шеснаест земаља послало је укупно 26 делегата у Женеву. Конференција је 22. августа 1864. усвојила прву Женевску конвенцију „за побољшање стања рањених у војсци на бојном пољу”. Представници 12 држава и краљевстава потписали су конвенцију:^[3]^[4]

За ова два достигнућа, Анри Динан је био награђен Нобеловом наградом за мир 1901. године.^[5]^[6]

Види још

Црвени крст

Референце

^ „State Parties / Signatories: Geneva Conventions of 12 August 1949”. International Humanitarian Law. International Committee of the Red Cross. Приступљено 22. 1. 2007.
^ Dunant, Henry. A Memory of Solferino. English version, full text online.
^ „Convention for the Amelioration of the Condition of the Wounded in Armies in the Field. Geneva, 22 August 1864”. Geneva, Switzerland: International Committee of the Red Cross ICRC. Приступљено 11. 06. 2017.
^ Roxburgh, Ronald (1920). International Law: A Treatise. London: Longmans, Green and co. стр. 707. Приступљено 14. 7. 2009.
^ Abrams, Irwin (2001). The Nobel Peace Prize and the Laureates: An Illustrated Biographical History, 1901–2001. US: Science History Publications. Приступљено 14. 7. 2009.
^ The story of an idea Архивирано на сајту Wayback Machine (31. мај 2019), film on the creation of the Red Cross, Red Crescent Movement and the Geneva Conventions

Литература

Dunant, Henry. A Memory of Solferino.
Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
Matthew Evangelista and Nina Tannenwald, ур. (2017). Do the Geneva Conventions Matter?. Oxford University Press. ISBN 9780199379781. .
Mantilla, Giovanni (2017). „Conforming Instrumentalists: Why the USA and the United Kingdom Joined the 1949 Geneva Conventions”. European Journal of International Law. 28 (2): 483—511. doi:10.1093/ejil/chx027.
Helen Kinsella (2011). The image before the weapon : a critical history of the distinction between combatant and civilian. Cornell University Press. ISBN 9781501700675.
Boyd van Dijk (2022). Preparing for War: The Making of the Geneva Conventions. ISBN 9780198868071. . Oxford University Press.
„1980 Convention on Certain Conventional Weapons – Factsheet”. International Committee of the Red Cross. март 2014. Приступљено 4. 1. 2015.
„1980 Convention on Certain Conventional Weapons and its Protocols -Ratification kit”. International Committee of the Red Cross. 31. 3. 2004. Приступљено 4. 1. 2015.
„Convention on Certain Conventional Weapons”. Parliamentary Debates (Hansard). House of Lords. 5. 1. 2004. col. WA11–WA12. Архивирано март 3, 2016 на сајту Wayback Machine
Mathews, Robert J. (децембар 2001). „The 1980 Convention on Certain Conventional Weapons: A useful framework despite earlier disappointments”. International Review of the Red Cross. 83 (844): 991—1012. S2CID 145266359. doi:10.1017/S1560775500183506.
„Protocol I to the Convention on Prohibitions or Restrictions on the Use of Certain Conventional Weapons which may be deemed to be Excessively Injurious or to have Indiscriminate Effects”. United Nations Office for Disarmament Affairs. Приступљено 11. 1. 2015.
„Rule 79. Weapons Primarily Injuring by Non-Detectable Fragments”. International Committee of the Red Cross. Приступљено 11. 1. 2015.
„Protocol on Prohibitions or Restrictions on the Use of Mines, Booby-Traps and Other Devices as amended on 3 May 1996”. United Nations Office for Disarmament Affairs. Приступљено 11. 1. 2015.
„Rule 84. The Protection of Civilians and Civilian Objects from the Effects of Incendiary Weapons”. International Committee of the Red Cross. Приступљено 11. 1. 2015.
„Protocol III to the Convention on Prohibitions or Restrictions on the Use of Certain Conventional Weapons which may be deemed to be Excessively Injurious or to have Indiscriminate Effects”. United Nations Office for Disarmament Affairs. Приступљено 11. 1. 2015.
„Additional Protocol to the Convention on Prohibitions or Restrictions on the Use of Certain Conventional Weapons which may be deemed to be Excessively Injurious or to have Indiscriminate Effects (Protocol IV, entitled Protocol on Blinding Laser Weapons)”. United Nations Office for Disarmament Affairs. Приступљено 11. 1. 2015.
„1995 Protocol on Blinding Laser Weapons”. Weapons Law Encyclopedia. Geneva Academy. 23. 6. 2014. Архивирано из оригинала 01. 07. 2015. г. Приступљено 11. 1. 2015.
„Protocol on Explosive Remnants of War to the Convention on Prohibitions or Restrictions on the Use of Certain Conventional Weapons which may be deemed to be Excessively Injurious or to have Indiscriminate Effects (Protocol V)”. United Nations Office for Disarmament Affairs. Приступљено 11. 1. 2015.
„Protocol on Explosive Remnants of War (Protocol V to the 1980 CCW Convention), 28 November 2003”. International Committee of the Red Cross. Приступљено 11. 1. 2015.
„Convention on Certain Conventional Weapons (CCW) At a Glance | Arms Control Association”. www.armscontrol.org. Архивирано из оригинала 19. 01. 2019. г. Приступљено 29. 1. 2018.
„Autonomous weapons are a game-changer”. The Economist (на језику: енглески). 25. 1. 2018. Приступљено 29. 1. 2018.
Khan, Jeremy (2021). „The world just blew a 'historic opportunity' to stop killer robots”. Fortune (на језику: енглески). Приступљено 31. 12. 2021. „Several states, including the U.S., Russia, the United Kingdom, India, and Israel, were opposed to any legally binding restrictions... China has supported a binding legal agreement at the CCW, but has also sought to define autonomous weapons so narrowly that much of the A.I.-enabled military equipment it is currently developing would fall outside the scope of such a ban.”

Спољашње везе

[numrat-1] „State Parties / Signatories: Geneva Conventions of 12 August 1949”. International Humanitarian Law. International Committee of the Red Cross. Приступљено 22. 1. 2007.

[2] Dunant, Henry. A Memory of Solferino. English version, full text online.

[3] „Convention for the Amelioration of the Condition of the Wounded in Armies in the Field. Geneva, 22 August 1864”. Geneva, Switzerland: International Committee of the Red Cross ICRC. Приступљено 11. 06. 2017.

[4] Roxburgh, Ronald (1920). International Law: A Treatise. London: Longmans, Green and co. стр. 707. Приступљено 14. 7. 2009.

[5] Abrams, Irwin (2001). The Nobel Peace Prize and the Laureates: An Illustrated Biographical History, 1901–2001. US: Science History Publications. Приступљено 14. 7. 2009.

[6] The story of an idea Архивирано на сајту Wayback Machine (31. мај 2019), film on the creation of the Red Cross, Red Crescent Movement and the Geneva Conventions

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]