Етнички непотизам је општеприсутан и универзалан систем односа, препознатљив у свим полиетничким друштвима. Карактеришу га правилности у облицима појављивања, исти сет карактеристичних индикатора, који потврђују унутаретничку хомогенизацију на нивоу персоналног и групно-колективног идентитета, као и етничке конфликте сличних образаца. Пракса показује да ни либерално окружење нити мултикултуралистичка формула заједничког живота нису довољна брана етничким конфликтима и етничком непотизму. Етнички непотизам се најупечатљивије манифестује кроз фаворизовање права властите етничке групе, при чему се ослонац налази у протежирању свога рода и чланова етницитета или селекцији по роду, као и веровању у генетичку сличност[1].
Појам непотизма
Изворно, појам непотизам (од лат. nepos = рођак) подразумева злоупотребу службеног положаја у корист рођака и пријатеља. Појам је првобитно био везан за црквене веродостојнике из доба папске државе, када су папе настојале да части и поседе деле члановима своје породице. У изворном значењу непотизам је везан за Калиста III, Сикста IV, Александра VI, Лава X, Клемента VII и Павла III.[2]
Отворену борбу против црквеног непотизма започео је Пије V (1566-72), а веће резултате на том плану остварио Иноћентије XII (1692). У блажој форми непотизам је у 12. и 13. веку извирао из тежње појединих папа да у борби патрицијских породица за превласт у Риму ојачају властити положај. Касније, за време ренесансе у 15. и 16. веку непотизам је постао систем, према којем су папе својим блиским рођацима даривали читаве покрајине црквене државе као кнежевине, да би тако постављени кардинал водио и државну политику.
У ширем значењу непотизам представља посебну врсту сукоба или конфликта интереса у ком случају неко лице, које је јавни службеник, (зло)употребљава своја овлашћења и дискрециона права како би остварило неку предност за члана своје породице (нпр. код запослења).
Непотизам није признат као кривично дело, иако изазива различите врсте сукоба од којих су најчешћи сукоб интереса и кронизам, а на плану односа према основним државно-политичким стремљенима - сукоб лојалности.
Појам етничког непотизма
У оквиру социологије, израз етнички непотизам описује људску тенденцију унутар групне повезаности или фаворизовања унутар група, које је примењено од стране непотизма за људе који имају исту етничку припадност или мултиетничко друштво.
Термин је настао 1960-их година у контексту етничких (племенских) тензија и ривалитета у државама у Субсахарској Африци, као што је нпр. Нигерија, које су тада стекле своју независност.
Основна карактеристика етничког непотизма
Основна карактеристика етничког непотизма најупечатљивије се манифестује кроз фаворизовање права властите етничке групе, при чему се ослонац налази у протежирању свога рода и чланова етницитета или селекцији по роду, веровању у генетичку сличност и генетичку препознатљивост код не-рођака, теорију и праксу инклузивног уклапања, као и у теорију о дарвинијанској борби за материјална добра и ресурсе.
Садржај етничког непотизма
Феноменологија непотистичких односа и етноцентризма има различите облике појавности, али оно што чини основни садржај етничког непотизма могуће је свести на следеће:
редукција грађанског националног идентитета на етнички;
унутаргрупна солидарност која се сукобљава са туђим елементима што доводи до ксенофобије;
фаворизовање чланова своје етничке групе;
доживљај јачег индивидуалног и групног идентитета кроз етничку заједницу - етничка заједница се доживљава као уточиште (осећај неизолованости);
фиктивно, метафорично сродство које добија снагу „органске везе”,
принцип по коме се разазнаје „ко је ко” и „ко је где” у групи/заједници и у ширем окружењу, дакле, „где има наших”;
принцип по коме етничка група пружа више сигурности него држава;
социопсихолошка спремност да се реагује у интересу чланова групе/заједнице;
подржавање у конфликтним ситуацијама.
Тенденција ширења етничког непотизма и система односа заснованог на овом принципу, присутна је и у оним државама где је мултикултуралност квинтесенција свакодневног живота и претпостављени део општег демократског мејкапа.
Етнички непотизам и демократски системи
Етно-непотизам је у данашње време, рекло би се, камуфлиран легитимним културолошким, односно интеркултуролошким захтевима националних заједница. Данас су у том погледу најрањивије полудемократије у којима није успостављено и до краја развијено грађанство, а важећи концепт цивилног друштва је аксиоматски недовршен и недорађен. Неједнакости које постоје у грађанској, а посебно у политичкој сфери друштва где су политичка права степенована, нарушава законску и моралну једнакост и читав грађански политички етнос друштва. Како ће у том случају чланови једне националне заједнице остваривати своја национална права, избегавајући замке непотизма и при томе изражавати осећања припадања и лојалности држави у којој живе, зависи од низа фактора. Пре свега од степена демократичности – у приватно-власничкој сфери грађанског друштва, у сфери јавно-политичког живота и у сфери цивилитета. Међутим, етничко понашање зависи и од тога да ли се ради о примордијалној или квазипримордијалној етничкој заједници, што додатно отежава могућности превазилажења непотистичких односа.
Социобиолошка теорија
Теоријска гледишта етноцентризма и расизма представљају непотизам према продуженом роду и продужетка избора рода. Другим речима, етнички непотизам указује на биолошку основу феномена према којем људи бирају друге припаднике исте етничке припадности или расе; објашњава тенденцију људи да фаворизују припаднике њихове расне групе тако што тврде да се све животиње развијају ка томе да буду више алтруистичне према рођацима да би произвеле више копија сличних гена.
Мит о заједничком пореклу, предложен од стране великог броја научника као значајан етнички обележивач, према њиховом мишљењу често уопште није мит.
Социобиолошки ставови Френка Салтера
Да би сачувао интерес људи за генетику, Френк Салтер је дефинисао алтруизам према људима истог етничке припадности:
Хамилтонов модел о генетској бази за алтруизам племена из 1975. године показује да је теоретски могуће бранити етничко-генетичке интересе на прилагођен начин, чак и када алтруизам подразумева саможртвовање. Математички је тврдио да је чин алтруизма усмерен према племену био адаптиран, ако је чувао скуп далеких рођака у племену. Код сексуално-репродуктивних врста генетска изолованост популације води до растућих нивоа међусобне повезаности њених чланова и ово чини алтруизам прилагодљивим. Мали нивои миграције између племена омогућавају да расте међусобна повезаност између чланова племена, што омогућава избор алтруистичких поступака усмерених ка члановима племена, али само ако ови поступци "стварно доприносе групној повезаности на неки начин". Веома блиски појединци су мање вероватни да неће ништа урадити, а више да ће инвестирати и да ће ово ојачати групу као целину, што ће побољшати међусобну повезаност чланова.
У вези односа наведеног и политике, као и питања зашто су велика друштва више алтруистична Френк Салтер сматра следеће:
Релативно велика друштва улажу више у јавна добра, што указује на виши ниво јавног алтруизма. На пример, степен етничке хомогености је у корелацији са владиним делом бруто домаћег производа као и са просечним богатством становништва. Студије случаја Сједињених Америчких Држава, Африке и Југоисточне Азије показују да су мултиетничка друштва мање добротворна и мање способна да сарађују да би допринела изградњи јавне инфраструктуре. Московски просјаци примају више поклона од припадника исте етничке групе него других. Скорашња вишеградовна анализа општинске потрошње на јавна добра у Сједињеним Америчким Државама је показала да етнички или расно различити градови троше мањи део својих буџета и мање по глави становника на јавне услуге него што троше велики градови.
Социобиолошки ставови Џон Филип Раштона
Џон Филип Раштон је похвалио избор рођака и етнички непотизам помоћу своје теорије генетске сличности која предлаже да "су генетски слични људи склони да траже једни друге и да пруже узајамно подрживе средине као што су брак, пријатељство и друштвене група. Ово је можда биолошки фактор који се налази у основи етноцентризма и одабира групе". Он је такође сматра да:
Зато што припадници исте етничке групе носе копије истих гена, етничка освешћеност је укорењена у биологију алтруизма и обостраног реципроцитета. Због овога етнички национализам, ксенофобија и геноцид могу да постану ‘мрачна страна‘ алтруизма. Шта више, подељени гени могу да контролишу степен док је идеологија усвојена. Неки гени ће се умножити боље у неким културама него у другим. Религијски, политички и класни конфликти постају динамичнији зато што утичу на способност гена. Карл Маркс се није сконцентрисао на дубљу анализу: идеологија је можда слуга економских интереса, али гени утичу на обоје. Пошто појединци имају већу количину генетских интереса (укључујући способност) у њиховим властитим етничким групама него што имају у другим, може се очекивати да ће усвојити идеје које промовишу њихову групу пре осталих. Политички идеолог Френк Салтер посматра идеологије као ‘портфолије способности‘, док је психолог Кевин Макдоналд описао коетику као учествовање у ‘групи еволуционарних стратегија‘.
У Раштоновој интерпретацији није јасно да ли је предложена генетска допадљивост која подржава етнички непотизам ограничена на спољашњи изглед или такође укључује друга места. Уколико је то случај, било би тешко утврдити како сличне крвне групе или нивои креатина, или други, међу мноштвом невидљивих карактеристика фенотипа, могу да доприносе одређивању повезаности понашања према људима који носе наводно сличне алеле. Такође, не постоји закључак који објашњава који су од ових специфичних алела најважнији за изражавање етничког непотизма. Хамилтонов избор рођака (који је сам по себи веома контроверзан) тиче се само дефинисаног скупа дискретног понашања који је урођен, не научен и повећава репродуктивну способност међу веома блиским рођацима, насупрот томе изгледа да етнички непотизам зависи од друштвених интеракција и морфологије или физичких карактеристика.
Социобиолошки ставови Ван дер Дена
Према истраживању Ван дер Дена ‘етноцентристичка-ксенофобија‘ је универзално постојала у преиндустријским друштвима, као и код многих приматских врста и месоједа који су друштвени.
Социобиолошки ставови Тату Ванханена
Научни ауторитет за област етничких односа Тату Ванханен је у својој књизи "Етнички конфликти објашњени од стране Етничког непотизма" из 1999. године[3] емпиријски проучио везе између степена етничке хомогености, степена етничких конфликата и степена демократизације у светским нацијама. Открио је да се унутар нација које су више етнички хетерогене дешава више етничких конфликата. Степен демократизације у малој мери објашњава степен етничких конфликата осим тога да веома ауторитативне држава као што су бивши Совјетски Савез и Југославија могли да потисну етничке конфликте. Етничких конфликти су само незнатно мање чести у економски више развијенијим државама. Они се појављују у свим расни групама, културама и географским регионима. Према Ванханеновом гледишту, људи имају генетску тенденцију да лако науче етничка становишта и психолошке механизме који воде до предрасуда, сваљивања кривице и дискриминације.
Тату Ванханен пише о питању етничког непотизма и конфликата које он изазива, делом као о проблему примордијалистичке нарави а делом као о културолошком питању. Овај аутор указује на: (1) епигенетска правила етничког непотизма, тумачећи их кроз елементе биологизма, родности и генетичке сличности („генетска конституција”) и на (2) бекграунд савремених демократија и полудемократија, који узрокује непотизам овог типа. Етноси као „суперпородице” уједињени су у заједничком пореклу, а одржавају се кроз различите облике ендогамије - бракова, пријатеља и различитих група.[4]
Истражујући етничке конфликте и етнички непотизам на примерима 148 различитих светских нација, Тату Ванханен утврђује разлоге етничких конфликата и етничког непотизма: у пракси етно-непотистичких односа, констатује он, препознаје се снажан бихевиорални импулс. У свим људским друштвима, тумачи Ванханен, где постоје значајне етничке поделе и где је индекс етничке хетерогености висок, долази до интересних и политичких конфликата, који су канализовани етничким правцем. Корене овој појави, треба, према примордијалистима - биосоциологистима и еволуционистима (П. Л. Ван ден Берге[5], В. Рејнолдс) тражити у природној програмираности за биолошко одржање. У свету оскудице и ограничених ресурса преовладава дарвинијанска борба за опстанак и материјална добра.
Неки примери
Европска демократија данас се добрим делом заснива на укорењеном непотизму етничких заједница. На том плану постоји у скоро свим државама економско-етнички непотизам, па је скоро сасвим нормално да су на западу Европе емигрантске етничке групе запослене на тежим и слабије плаћеним радним местима. Осим тога, ова велика "армија" страних радника подвргнута је систематском процесу интегрисања у друштвено ткиво имиграционих земаља. Нагласак се ставља на социолингвистичке процесе у циљу редуковања праксе матерњег језика. Како би опстале, етничке заједнице „збијају” своје редове, затварају се у себе и дубоко негују унутаретнички непотизам. Примери за то су бројни.[6]
Чак се и у функционисању нових политичких институција Европске уније могу уочити елементи непотистичких односа, где при додељивању најважнијих и најбоље плаћених радних места највеће изгледе имају, осим по страначкој линији, припадници већих или утицајнијих нација, па се тако већ говори о доминацији „медитеранских или јужњачких кланова” - Италијана, Шпанаца, Португалаца. Слично је стање и код доделе већих и скупих научних пројеката.
Референце
^Ратковић Његован (2015). „Мултикултурализам и етнички непотизам”. Култура полиса (Нови Сад): 425.
^Ратковић Његован (2015). „Мултикултурализам и етнички непотизам”. Култура полиса (Нови Сад): 430.
^Vanhanen (1999). Ethnic Conflicts Explained by Ethnic Nepotism (Research in Biopolitics изд.). Stamford CT: JAI Press.
^Ратковић Његован (2015). „Мултикултурализам и етнички непотизам”. Култура полиса (Нови Сад): 431.
^Van den Berge (1987). The Ethnic Phenomenon. New York: Elsevier.
^Ратковић Његован (2015). „Мултикултурализам и етнички непотизам”. Култура полиса (Нови Сад): 435.
Литература
Vanhanen (1999). Ethnic Conflicts Explained by Ethnic Nepotism (Research in Biopolitics изд.). Stamford CT: JAI Press.
Salter, Frank, (2007). On Genetic Interests: Family, Ethnicity, and Humanity in an Age of Mass Migration.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
Salter, Frank, (2002). Risky Transactions: Trust, Kinship and Ethnicity.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
Salter, Frank, "Urban begging and ethnic nepotism in Russia,". Human Nature, Vol. 11, June. 2000.
Salter, Frank (ed.), "Welfare, Ethnicity, and Altruism: New Findings and Evolutionary Theory," (2004).
Silverman, Irwin, "The Role of Ethnic Nepotism vs. Economic Pragmatism in Inter-group Conflict: Data on the Yugoslavian Civil War,". Journal of Bioeconomics, Vol. 3, May 2001.
