После смрти његовог кума грофа од Сарија Едмунд је добио на управу долину Трента на северу Енглеске тј. Јоркшир. После пораза у Француској1359. године у Јорк је дошао његов отац и 1361. године га именовао витезом Подвезице. Иако је Едмунд на рођењу добио Кембриџ 1362. године почиње његова права владавина у Кембриџу.[тражи се извор]
Едмунд у стогодишњем рату
Едмунд је био добар ратник па је 1370. године учествовао у кампањи против Француске у Бретањи. У Бретању је стигао 1369. године са још 400 стрелаца. У тој кампањи је био у служби Џона од Хестингса, грофа од Пембрука. После тога се вратио у Енглеску да би се следеће године са својим братом Едвардом Црним Принцем вратио у Бретању да би одбранио тврђаву Бел Берч од Француза. Касније је са њим чак учествовао у неславној одбрани Лиможа од Француза. Године 1375. Едмунд од Ланглија је у савезу са Едмундом Мортимером, грофом од Марча покушао да одбрани Брест, али Енглези су постигли успехе, па су Французи склопили мир са Енглеском.
Едмунд у рату против Кастиље
Едмунд се оженио Изабелом од Кастиље и тиме стекао право за кастиљски престо. Склопио је виндзорки савез с Поругалом и 1381. године је са својом малом војском напао Кастиљу, али после неколико месеци је склопио мир са краљем кастиље, Хуаном.
Ричард II Плантагенет
Едмунд за време Ричардове владавине
Дана 12. јуна 1376. године Едмунд је именован за заповедника од Довера док није смењен 1381. године. 6. августа 1385. године Едмунд је постао војвода од Јорка. Године 1394 краљ Енглеске Ричард II Плантагенет га је именовао Едмунда да га замењује док овај ратује по Ирској. Едмунд је на том положају остао до 1395. године, када је именован за вођу парламента. Он је 1396. године ишао с краљем у посету Француској, а после тога краљ поново одлази у Ирску и Едмунд замењује краља, који се враћа у Енглеску тек у лето 1399. године.
Хенри IV Ланкастер
Едмунд за време Хенријеве владавине и смрт
Крајем јуна Едмундов синовац Хенри Болинбрук је у Јоркширу подигао побуну против непуполарног краља. У први мах Едмунд је био на страни краља, али је касније прешао на Хенријеву страну, због тога је награђен добијањем западног Марча. Убрзо је постао најлојалнији Хенријев присталица. Убзо је Хенри свргнуо Ричарда и постао краљ. Едмунд је умро 1. августа 1402. године у родном месту, а све његове титуле и положаје наследио је његов син Едвард.[тражи се извор]
James Reston, Jr. "Dogs of God", New York: Doubleday. стр. 18.
Douglas Biggs, “A Wrong Whom Conscience and Kindred Bid Me to Right: A Reassessment of Edmund of Langley, Duke of York and the Usurpation of Henry IV” Albion, 26 (1994). стр. 231—246.
Douglas Biggs, “To Aid the Custodian and Council: Edmund of Langley and the Defense of the Realm, June–July 1399,” Journal of Medieval Military History, I (2002). стр. 125—144.
Douglas Biggs, “’A Voyage or Rather and Expedition to Portugal:’ Edmund of Langley in Iberia 1381/82,” Journal of Medieval Military History 7 (2009). стр. 57—74.
.svg){kind=small}
