PROFILBARU.COM

Едмунд Халеј
Едмунд Халеј
	Едмунд Халеј
Лични подаци
Датум рођења	29. октобар 1656.
Место рођења	Лондон, Енглеска
Датум смрти	14. јануар 1742. (85 год.)
Место смрти	Гринич, Лондон, Енглеска
Образовање	Универзитет у Оксфорду, St. Paul's School, Краљичин колеџ
Научни рад
Поље	астрономија; геофизика; математика; метеорологија; физика; картографија
Познат по	открићу Халејеве комете

Едмунд Халеј^[1] (енгл. Edmond Halley,^[2]^[3] 29. октобар 1656 — Гринич, 14. јануар 1742)^[4]^[5] је био енглески астроном и геофизичар. Био је директор Гриничке опсерваторије и краљевски астроном, по ком је назив добила Халејева комета.^[6] Први је утврдио да су комете уочене 1682, 1601. и 1531. године исто тело које се периодично појављује.^[7] Израдио је први каталог сјајних звезда јужног неба и прву метеоролошку карту.^[8] Као један од секретара Краљевског друштва (британска академија наука у то време) охрабривао је Исака Њутна да објави своју чувену књигу „Математички принципи филозофије природе“, и побринуо се за њено штампање, које је помогао и сопственим финансијским средствима.^[9]

Рана каријера

Халеј је рођен у Хагерстону у Мидлсексу. Према Халеју, његов датум рођења био је 8. новембра [по јулијском 29. октобра] 1656.^[10] Његов отац, Едмонд Халеј старији, потицао је из породице у Дербиширу и био је богат произвођач сапуна у Лондону.^[11] Као дете, Халеј је био веома заинтересован за математику. Студирао је у школи Светог Павла,^[11] где је развио своје почетно интересовање за астрономију, и изабран је за капетана школе 1671.^[10] Дана 3. новембра [по јулијском 24. октобра] 1672. умрла је Халејева мајка, Ана Робинсон.^[10] У јулу 1673,^[10] је почео да студира на Краљичином колеџу, Оксфорд.^[11] Халеј је са собом понео телескоп дуг 24 стопе, који је финансирао његов отац.^[12] Док је још био студент, Халеј је објавио радове о Сунчевом систему и сунчевим пегама.^[13] У марту 1675, писао је Џону Фламстиду, краљевском астроному (први у Енглеској), рекавши му да су водеће објављене табеле о позицијама Јупитера и Сатурна погрешне, као и неке од позиција звезда Тихоа Браха.^[14]

Каријера

Публикације и проналасци

Године 1676, Фламстид је помогао Халеју да објави свој први рад под насловом „Директна и геометријска метода проналажења афелије, ексцентричности и пропорција примарних планета, без претпоставке једнакости у угаоном кретању“, о планетарним орбитама, у делу Philosophical Transactions of the Royal Society.^[14] Под утицајем Фламстидовог пројекта да састави каталог звезда северне небеске хемисфере, Халеј је предложио да се уради исто за јужно небо,^[15] напуштајући школу да би то урадио. Одабрао је јужноатлантско острво Света Јелена (западно од Африке), са којег би могао да посматра не само јужне звезде, већ и неке од северних звезда са којима ће их упоредити.^[16] Краљ Чарлс II Стјуарт је подржао његов подухват.^[17] Халеј је допловио на острво крајем 1676. године, а затим је поставио опсерваторију са великим секстантом са телескопским нишанима.^[18] Током више од годину дана правио је запажања помоћу којих је направио први каталог јужног неба,^[19] и посматрао транзит Меркура преко Сунца. Фокусирајући се на ово последње запажање, Халеј је схватио да би се посматрање соларне паралаксе планете — што је идеалније коришћењем транзита Венере, који се не би догодио током његовог живота — могло користити за тригонометријско одређивање удаљености између Земље, Венере и Сунца.^[20]^[а]

Халеј се вратио у Енглеску у мају 1678. и искористио своје податке да направи мапу јужних звезда.^[22] Оксфорд није дозволио Халеју да се врати јер је прекршио услове боравка када је отишао на Свету Хелену. Апеловао је на Чарлса II, који је потписао писмо у коме је тражио да се Халеју безусловно додели диплома магистра уметности, коју је колеџ доделио 3. децембра 1678. године.^[23] Само неколико дана раније,^[24] Халеј је изабран за члана Краљевског друштва, са 22 године.^[25] Године 1679, објавио је Catalogus Stellarum Australium ('Каталог звезда Југа'), који укључује његову мапу и описе 341 звезде.^[22]^[26]^[б] Роберт Хук је представио каталог Краљевском друштву.^[19] Средином 1679, Халеј је отишао у Данциг (Гдањск) у име Друштва да помогне у решавању спора: пошто инструменти за посматрање астронома Јоханеса Хевелијуса нису били опремљени телескопским нишанима, Фламстид и Хук су довели у питање тачност његових запажања; Халеј је остао код Хевелија и проверио његова запажања, откривши да су прилично прецизна.^[27]

До 1681, Ђовани Доменико Касини је рекао Халеју о својој теорији да су комете објекти у орбити.^[28] У септембру 1682, Халеј је извршио серију посматрања онога што је постало познато као Халејева комета; његово име је постало повезано са њом због његовог рада на њеној орбити и предвиђања њеног повратка 1758.^[29] (што није доживео). Почетком 1686, Халеј је изабран на нову позицију секретара Краљевског друштва, захтевајући од њега да одустане од свог чланства и да управља преписком и састанцима, као и да уређује Филозофске трансакције.^[30]^[в] Такође 1686, Халеј је објавио други део резултата његове хеленске експедиције, што је рад и графикон о пасатима и монсунима. Симболи које је користио за представљање пратећих ветрова и даље постоје у већини савремених приказа временских карата. У овом чланку је идентификовао соларно грејање као узрок атмосферских кретања. Такође је установио везу између барометарског притиска и висине изнад нивоа мора. Његове карте су биле важан допринос новом пољу визуелизације информација.^[31]

Напомене

^ He wrote as late as 1716 in hopes of a future expedition to make these observations.^[21]
^ This contribution caused Flamsteed to nickname Halley "the southern Tycho".^[26] Tycho had catalogued the stars observed by Johannes Hevelius.^[27]
^ For his payment, he was given 75 unsold copies of the Society's unsuccessful book The History of Fish, which it had depleted its funds on.^[30]

Референце

^ Hughes, David W.; Green, Daniel W. E. (јануар 2007). „Halley's First Name: Edmond or Edmund” (PDF). International Comet Quarterly. Harvard University. 29: 14. Bibcode:2007ICQ....29....7H. „Might we suggest... simply recogniz[ing] both forms, noting that—in the days when Halley lived—there was no rigid 'correct' spelling, and that this particular astronomer seemed to prefer the 'u' over the 'o' in his published works.”
^ Jones, Daniel; Gimson, Alfred C. (1977) [1917]. Everyman's English Pronunciation Dictionary. Everyman's Reference Library (14 изд.). London: J. M. Dent & Sons. ISBN 0-460-03029-9.
^ Kenyon, John S.; Knott, Thomas A. (1953). A Pronouncing Dictionary of American English. Springfield, MA: Merriam-Webster Inc. ISBN 0-87779-047-7.
^ The source of the dates of birth and death is a biography of Edmond Halley written shortly after his death. Biographia Britannica. 4: 2494—2520. 1757. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ),. On his tombstone at Lee near Greenwich his year of birth and his year of death were inscribed as follows: Natus est A.C. MDCLVI. Mortuus est A.C. MDCCXLI. Before 1752 the Julian calendar was used in England. Also, the year began on March 25th.
^ „Halley, Edmond”. astro.uni-bonn.de.
^ „Edmond Halley - Biography”. Maths History (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-16.
^ „Edmond Halley | British scientist | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-16.
^ Sharp, Tim (2018-12-11). „Edmond Halley: An Extraordinary Scientist and the Second Astronomer Royal”. Space.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-16.
^ „Edmund Halley - Biography, Facts and Pictures” (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-16.
^ ^а ^б ^в ^г Sagan & Druyan 1997, стр. 40.
^ ^а ^б ^в Clerke, Agnes Mary (1911). „Halley, Edmund”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 12 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 856.
^ Sagan & Druyan 1997, стр. 40–41.
^ Oxford Dictionary of National Biography (2004). „Edmond Halley”. Westminster Abbey. Архивирано из оригинала 21. 11. 2014. г. Приступљено 3. 5. 2015.
^ ^а ^б Sagan & Druyan 1997, стр. 41.
^ BBC. „Edmond Halley (1656–1742)”. Приступљено 28. 3. 2017.
^ Sagan & Druyan 1997, стр. 42.
^ Cook, Alan (2003). „Edmond Halley and Visual Representation in Natural Philosophy”. Ур.: Lefèvre, Wolfgang; Renn, Jürgen; Schoepflin, Urs. The Power of Images in Early Modern Science (на језику: енглески). Basel: Birkhäuser. стр. 251—262. ISBN 978-3-0348-8099-2. doi:10.1007/978-3-0348-8099-2_13.
^ Ridpath, Ian. „Edmond Halley's southern star catalogue”. Star Tales. Архивирано из оригинала 26. 10. 2021. г. Приступљено 22. 2. 2022.
^ ^а ^б Sagan & Druyan 1997, стр. 44.
^ Chapman, Allan (2004). „Jeremiah Horrocks, William Crabtree, and the Lancashire observations of the transit of Venus of 1639”. Proceedings of the International Astronomical Union. 2004: 3—26. S2CID 162490754. doi:10.1017/S1743921305001225.
^ Sagan & Druyan 1997, стр. 60.
^ ^а ^б Kanas, Nick (2012). Star Maps: History, Artistry, and Cartography (2nd изд.). Chickester, U.K.: Springer. стр. 123. ISBN 978-1-4614-0917-5.
^ Sagan & Druyan 1997, стр. 45.
^ O'Connor, J. J.; Robertson, E. F. (јануар 2000). „Edmond Halley - Biography”. Maths History (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 8. 2020. г. Приступљено 2021-06-28.
^ Sharp, Tim (11. 12. 2018). „Edmond Halley: An Extraordinary Scientist and the Second Astronomer Royal”. Space.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 2. 2014. г. Приступљено 2021-06-28.
^ ^а ^б Hughes 1985, стр. 202.
^ ^а ^б Jones, Harold Spencer (1957). „Halley as an Astronomer”. Notes and Records of the Royal Society of London. 12 (2): 175—192. ISSN 0035-9149. JSTOR 530833. S2CID 202574705. doi:10.1098/rsnr.1957.0008.
^ Sagan & Druyan 1997, стр. 48.
^ Lancaster-Brown, Peter (1985). Halley & His Comet. Blandford Press. стр. 76—78. ISBN 0-7137-1447-6.
^ ^а ^б Sagan & Druyan 1997, стр. 56.
^ Halley, Edmond (1686). „An historical account of the trade winds, and monsoons, observable in the seas between and near the Tropicks, with an attempt to assign the physical cause of the said winds”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. 16 (183): 153—168. doi:10.1098/rstl.1686.0026.

Литература

Hughes, David W. (август 1985). „Edmond Halley, Scientist” (PDF). Journal of the British Astronomical Association. London, UK: British Astronomical Association. 95 (5): 193. Bibcode:1985JBAA...95..193H.
Sagan, Carl; Druyan, Ann (1997). Comet. New York: Random House. ISBN 978-0-3078-0105-0.
Armitage, Angus (1966). Edmond Halley. London: Nelson.
Coley, Noel (1986). „Halley and Post-Restoration Science”. History Today. 36 (September): 10—16.
Cook, Alan H. (1998). Edmond Halley: Charting the Heavens and the Seas. Oxford: Clarendon Press. Bibcode:1998ehch.book.....C. ISBN 978-0-19-850031-5.
Ronan, Colin A. (1969). Edmond Halley, Genius in Eclipse. Garden City, New York: Doubleday and Company.
Seyour, Ian (1996). „Edmond Halley – explorer”. History Today. 46 (June): 39—44. Архивирано из оригинала 12. 02. 2011. г. Приступљено 07. 08. 2022.
Irving, Sarah (2008). „Natural science and the origins of the British empire (London,1704), 92–93”. A Collection of Voyages and Travels. 3 (June): 92—93.