Демократска Република Јерменија (јерм.Հայաստանի Դեմոկրատական Հանրապետութիւն, Hayastani Demokratakan Hanrapetut'yun; позната и као Прва јерменска република) била је прва модерна јерменска република.
Од самог почетка је та држава била суочена с бројним сопственим и спољним проблемима. Велики део становништва биле су јерменске избеглице, побегле на руску страну пред масакром који се догодио током 1915. за јерменског геноцида у Западној Јерменији, која је била под контролом Османског царства.
Током Првог светског рата руска војска на Кавкаском фронту користила је становништво Западне Јерменије (које је на Русе гледало као ослободиоце), као добровољачке снаге, а отворено је и подржавала Јерменски покрет за национално ослобођење, у његову настојању да формира своју републику, која је требало да настане добрим делом и на територији под османским суверенитетом. Руси су уз подршку месног јерменског становништва, које је дизало побуне и дејствовало у османској позадини као герила успели да заузму град Ван у мају 1915. године. Истовремено са напредовањем у дубину Западне Јерменије, Руси су радили и на оснивању себи наклоњене администрације. У зиму 1916. заузели су и Ерзурум а у априлуТрабзон, Муш и Битлис, те у јулу и Ерзинцан. Руски генералштаб имао је планове о даљем напредовању, али је ненадана Фебруарска револуција1917. зауставила све њихове војне операције.[3]
Након абдикације цара Николаја II у марту 1917, а након тога и његова брата Михајла, власт је преузела прелазна влада која је сменила царску управу на Кавказу и основала петерочлани Закавкаски одбор, познат као Озаком. Један од чланова тог одбора био је и јерменски лидер Михаел Пападјанијан, Озаком је требало да именује врховног комесара за заузете османске територије односно Западну Јерменију, која је требало да буде подељена на пет административних јединица.
Све је то пало у воду кад је 5. децембра 1917. потписан Споразум о прекиду ватре у Ерзинцану између Русије и Османског царства. Између децембра 1917. и фебруара 1918, упућено је уместо руске војске у расулу седам јерменских пукова на фронт, којима су руски војници оставили своје наоружање. У том тренутку јерменски лидери су се још увек надали да ће либерална буржоазија успети да надвлада Лењиновебољшевике у Думи, те им није ни падало на памет да се отцепе од Русије.
Турци су покренули офанзиву у јануару 1918. године. Једини озбиљнији отпор пружала им је набрзину организована милиција од неких 40.000 припадника. Тако је османска војска врло лако и брзо већ у марту 1918. заузела Трабзон, Ерзурум, Карс, Ван и Батуми. Управо тада у средини те офанзиве је нова Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република потписала Мир у Брест-Литовску3. марта 1918, прогласила општу демобилизацију и изашла из Првог светског рата,[4] па су ратне операције накратно заустављене.
По клаузулама тог уговора Османско царство је поновно добило право на окупиране делове Источне Анадолије (Ерзинцан, Ерзурум, Ван), и Црно Море (Ардахан, Трабзон), али су му препуштени и дотад руски Батуми и Карс. Убрзо након потписивања, османске снаге почеле су да напредују на свим деловима фронта.
Јерменске снаге су испочетка донекле успеле да се одупру османским нападима, али су након катастрофалног пораза у бици код Сардарапада у мају 1918.[5] изгубили све касније битке, па им се војска распала.
Прво примирје
Након бројних и тешких пораза Јерменија је била присиљена да потпише са Османским царством Батумски договор4. јуна1918; по том договору морала је пристати на границе пре Руско-турског рата 1877-1878. дуж рекаАрпа и Аракс.[2]
У међувремену је вођа турских националиста, Кемал Ататурк, уз помоћ руских бољшевика низао победе у Турском рату за независност. Он се никако није мирио са окупацијом Турске, а ни са таквом Јерменијом, па су његове снаге поновно напале Јерменију, па је тако избио Турско-јерменски рат. С друге стране је 11. Црвена армија кренула је на свој тријумфални поход преко Кавказа, и совјетизовалаБаку, Азербејџан и Нагорно-Карабах. Кад се приближила Јеревану позвала је Јерменце да збаце лидере Јерменске револуционарне федерације популарно зване Дашнакцутјон.[1] Јерменски народ а и војска били су добрано дезоријентисани, јер су совјети водили вешту пропаганду, с једне стране приказивали су нову турску власт као пријатељску и социјалистичку, а с друге стране су оцрњивали Дашнакцутјон као неспособан. Бројни Јермени ушли су у редове Црвене армије понесени њеним успесима, с друге стране дезоријентисана и деморализована јерменска војска повукла се и предала Турцима добро утврђени Карс готово без борбе у октобру1920. године.
Совјетска 11. Црвена армија почела је инвазију на Арменију 29. новембра1920; истог дана проглашена је Јерменска Совјетска Социјалистичка Република,[1] па су јерменски лидери прихватили ултиматум који им је представио совјетски опуномоћеник Борис Легран. Коначан пренос власти одржан је 2. децембра у Еревану. Црвена армија се обавезала да ће штитити Јерменију од турске војске.
Пре Првог светског рата у тим крајевима је живело око 2 800.000 Јермена, од тога 1 500.000 у Османском царству, а остатак у Царској Русији. Новооснована јерменска држава имала је великих проблема са избеглицама које су бежале пред турским нападима, њих је било преко 300.000. Јерменска држава имала око 2.000.000 становника, од тог броја њих 1 650.000 били су Јермени, а остатак су били припадници других етничких скупина.
.svg)
.svg){kind=small}
,_Yerevan.jpg)
