PROFILBARU.COM

	Сви лидери на Г20 2021. у Риму
	Индустријски најразвијеније земље Државе чланице Г20 Државе чланице ЕУ, нису појединачно представљене Државе гости
Датум оснивања	26. септембар 1999.; пре 25 година; 2008. (шефови држава/шефови влада самити)
Намена	Окупљања системски важне индустријализоване и економије у развоју ради расправе о кључним питањима у глобалној економији.
Чланови	20 чланова Аргентина; Аустралија; Бразил; Канада; Кина; Европска унија; Француска; Немачка; Индија; Индонезија; Италија; Јапан; Мексико; Русија; Саудијска Арабија; Јужна Африка; Јужна Кореја; Турска; Велика Британија; Сједињене Државе ;
Председник	Луиз Инасио Лула да Силва (2024)
Број запослених	Нема
Веб-сајт	G20.org

Г20 (Група 20) је неформални форум 19 држава са најразвијенијим економијама у свету, Европска унија и Афричка унија. Овај форум ради на решавању великих питања везаних за глобалну економију, попут међународне финансијске стабилности, ублажавања климатских промена и одрживог развоја.^[3] Државе Г20 заједно чине 90% светског БДП-а, 80% светске трговине и две трећине популације у свету. У 2019. години председавање Групом 20, по први пут је преузео Јапан, а јапански премијер Шинзо Абе је њен председник. Ова држава је и организатор Самита Г20 у Осаки у јуну 2019. године.^[4]

Г20 се састоји од већине великих светских економија, укључујући индустријски развијене земље и земље у развоју. Група заједно чини око 90 одсто бруто светског производа (GWP),^[5] 75-80 одсто међународне трговине,^{[A 1]} две трећине светске популације,^[2] и отприлике половине светске површине земљишта.

Г20 је основан 1999. године као одговор на неколико светских економских криза. Од 2008. године група се састаје најмање једном годишње, а на самитима учествују шефови владе или државе сваког члана, министар финансија, министар иностраних послова и други високи званичници; ЕУ представљају Европска комисија и Европска централна банка.^[6]^[7]^{[B 1]} Друге земље, међународне организације и невладине организације се позивају да присуствују самитима, неке на сталној основи.

На самиту 2009. Г20 је себе прогласила примарним местом међународне економске и финансијске сарадње.^[8] Углед групе је порастао током наредне деценије, а аналитичари је препознају као чиниоца са значајним глобалним утицајем;^[9] она је исто тако критикована због ограниченог чланства,^[10] недостатка овлашћења за спровођење,^[11] и наводног подривања постојећих међународних институција.^[10] Самити често бивају праћени протестима, посебно од стране група против глобализације.^[12]^[13]

Историја

Оснивање

Г20 је најновија у низу иницијатива након Другог светског рата усмерених на међународну координацију економске политике, која укључује институције попут „Бретонвудских близанаца“, Међународног монетарног фонда и Светске банке, и онога што је сада Светска трговинска организација.^[14]

Г20 је наговештен на самиту Г7 у Келну у јуну 1999. године, а формално је успостављен на састанку министара финансија Г7 26. септембра 1999. са инаугурационим састанком од 15. до 16. децембра 1999. у Берлину. Канадски министар финансија Пол Мартин изабран је за првог председника, а немачки министар финансија Ханс Ајкел био је домаћин инаугурационог састанка.^[15]

У извештају Колина И. Брадфорда и Јоханеса Ф. Лина са Брукингсовог института из 2004. године наводи се да је група основана првенствено на иницијативу Ајкела, тадашњег председника Г7.^[16] Међутим, Брадфорд је касније описао тадашњег министра финансија Канаде (и будућег премијера Канаде) Пола Мартина као „кључног архитектуру формирања Г-20 на нивоу министра финансија”, и као особу који је касније „предложила да Земље Г-20 пређу на самите на нивоу лидера”.^[17] Канадски академски и новинарски извори такође су идентификовали Г20 као пројекат који су покренули Мартин и тадашњи министар финансија САД Лари Самерс.^[18]^[19]^[20]^[21] Сви признају, међутим, да су Немачка и Сједињене Државе одиграле кључну улогу у остваривању своје визије.

Мартин и Самерс осмислили су Г20 као одговор на низ великих криза дуга које су се прошириле на тржиштима у развоју крајем 1990-их, почевши од кризе мексичког пезоса, а затим је уследила финансијска криза у Азији 1997. године, руска финансијска криза 1998. године, и то је на крају утицало на Сједињене Државе, најпроминентније у облику колапса истакнутог хеџ фонда Дугорочног менаџмента капитала у јесен 1998.^[18]^[19]^[20] То је илустровало да у свету који се брзо глобализује, Г7, Г8 и Бретонвудски систем неће моћи да обезбеде финансијску стабилност, те су они осмислили нову, ширу сталну групу великих светских економија која ће дати глас и нове одговорности у пружању исте.^[18]^[20]

О чланству у Г20 одлучивали су Ајкелов заменик Кајо Кох-Весер и Самерсов заменик Тимоти Гајтнер. Према политичком економисти Роберту Вејду:

„Гајтнер и Кох-Весер су ревидирали списак земаља и извели закључак: Канада унутра, Португал напоље, Јужна Африка унутра, Нигерија и Египат напоље и тако даље; они послали су своју листу другим министарствима финансија Г7; и позив за првом састанак је послат.”"^[22]