PROFILBARU.COM

Вјекослав Вранчић
Вјекослав Вранчић
Датум рођења	25. март 1904.
Место рођења	Љубушки, Аустроугарска
Датум смрти	25. септембар 1990. (86 год.)
Место смрти	Рамос Мехија, Аргентина

Вјекослав Вранчић (25. март 1904 - 25. септембар 1990) био је високи усташки функционер у Независној Држави Хрватској (НДХ). Након проглашења НДХ 1941. обављао је дужност заменика министра cпољних послова, а 1942. Анте Павелић га је именовао за изасланика при Другој италијанској армији. На том положају преговарао је с представницима ЈВуО Јевђевићем, Грђићем и Kраљевићем.^[1] Затим је служио као заменик у министарству унутрашњих послова НДХ, "тијелу непосредно одговорном за концентрацијске логоре и репресивни државни апарат".^[2] Вранчића је "одликовао Адолф Хитлер за заслуге у планирању концепта масовне депортације".^[3]

Биографија

Вранчић је био један од Павелићевих људи од највећег поверења и саучесник бројних важних политичких и војних догађаја у Босни и Херцеговини. Вранчић је био усташки званичник који је издавао декрете о непостојању муслиманског народа, за које је тврдио да су Хрвати исламске вјероисповести.^[4] Еуген Дидо Kватерник, високи усташки званичник, написао је за Вранчића: "За цијело вријеме мог службовања, а и касније, др. Вранчић био је слијепи инструменат Павелићевих особних интрига. Павелићу је била добро позната Вранчићева прошлост, но требао је компромитираног роба. Ту лежи тајна интимних односа др. Павелића и његова најгрлатијег паладина. Посебно ружну улогу одиграо је као Повјереник код бивше талијанске војске. У доба кад су постројбе талијанске војске одпремале на тисуће невиних Хрвата у талијанске (...) Др. Вранчић је био, наиме, у то доба доушник Владете Милићевића, краљевског редарственог аташеа, који би Вранчића за поједине вијести и податке награђивао износима од 10-15 аустријских шилинга".^[5] Вранчић је као Павелићев представник имао задужење да помогне оснивање дивизије "Хрватске Вафен-СС Дивизије" с високим официрима СС-а у Загребу 5. маја 1943.^[6] У усташкој војсци је стигао до чина мајора, но значајније је његово обављање дужности заменика министра спољњих послова, а касније и дужности министра рада НДХ.

Да би омогућио предају усташког режима западним Савезницима, Павелић је послао Вранчића (с Андријом Вркљаном као преводитељем) Врховном заповеднику Савезничких снага у Италији, који их је обојицу ухапсио.^[7] Вранчићу је омогућено да се уз помоћ тајне службе САД склони у Ватикан.^[8]

Вранчић је отишао у Аргентину користећи фалсификоване документе које је набавио уз помоћ Kрунослав Драгановића. У Аргентини је остао све до своје смрти у Буенос Ајресу 1990. Био је активан у неоусташком покрету у Аргентини где је постао потпредседник тзв. хрватске "владе у егзилу" на чијем је челу био Анте Павелић.^[9] Вранчић је био укључен и у терористичке активности које су спроводиле екстремна десничарска удружења у Аргентини. Због његових активности Вранчићу је 1974. био одбијен улазак у Аустралију.^[10] У Аргентини је основао часопис Хрватски народ.

Извори

^ Enver Redzic, Bosnia and Herzegovina in the Second World War, Psychology Press, 2005, str. 150
^ Mark Aarons, John Loftus, Unholy Trinity: The Vatican, The Nazis, and The Swiss Banks, Macmillan, 1998, str. 102.
^ "Decorated by Hitler in honor of his planning skills at the work of mass deportation". Enrique Krauze, Redeemers: Ideas and Power in Latin America, Harper Collins, 2011, str. 287.
^ Enver Redzic, Bosnia and Herzegovina in the Second World War, Psychology Press, 2005, str. 177.
^ Eugen Dido Kvaternik, Sjećanja i zapažanja: 1925-1945: prilozi za hrvatsku povijest, Starčević, 1995, str. 148.
^ Shaul Shay, Islamic Terror and the Balkans, Transaction Publishers, 2008, str. 30-31.
^ Jozo Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration, Stanford University Press, Oct 1, 2002, str. 753.
^ Stephen Dorril, MI6: Inside the Covert World of Her Majesty's Secret Intelligence Service, Simon and Schuster, May 21, 2002, str. 354.
^ Uki Goñi, ODESSA -- Smuggling the Nazis to Perón's Argentina, Granta, New York, 2002, str. 214.
^ Croatia press, Volumes 30-33, Croatia Press, 1977, str. 14.