PROFILBARU.COM

Наоружавање и одлазак витезова, једна од таписерија из 19. века са темом Светог грала аутора Едварда Берн-Џоунса, Вилијама Мориса и Џона Хенрија Дирла

Краљ Артур и његови витезови у италијанском рукопису Потраге за Светим гралом из 14. века

Витезови Округлог стола (енгл. Knights of the Round Table) су легендарна витешка дружина краља Артура која се први пут појавила у артуријанској књижевности средином 12. века.^[1] Они су ред посвећен одржавању мира у Артуровом краљевству након раног ратног периода, којима је у каснијим годинама поверено да се опробају у мистичној потрази за Светим гралом. Округли сто за којим се они састају симбол је равноправности његових чланова, од суверених краљева до мањих племића.^[2]

Различите приче о Округлом столу представљају низ витезова из целе Велике Британије и иностранства, од којих неки чак и долазе и изван Европе. Њихови редови често укључују Артурове ближе и даље рођаке, као што су Агравејн, Гахерис и Ивејн, као и бивше непријатеље са којима се измирио, попут Галеота, Пелинора и Лота. Неколико најистакнутијих витезова Округлог стола, међу којима су Бедивир, Гавејн и Кеј, засновано је на старијим ликовима великих ратника повезаних са Артуром у раним велшким причама. Неки, као што су Ланселот, Персевал и Тристан, појављују се у улогама протагониста или истоимених јунака у различитим делима витешке романсе. Други познати чланови Округлог стола укључују светог витеза Галахада, који је у каснијим причама заменио Персевала као главног витеза у потрази за Гралом, као и Артуровог издајничког сина и непријатеља Мордреда.

До краја артуријанских прозних циклуса (укључујући Смрт Артурову), Округли сто се дели на групе зараћених фракција након откривања Ланселотове прељубе са супругом краља Артура, краљицом Гиневром. У истој традицији, Гиневра је представљена са својим личним редом младих витезова, познатим као Краљичини витезови. Неке од ових романса препричавају причу о Витезовима Старог стола, које је предводио Артуров отац, Утер Пендрагон, док се друге приче фокусирају на чланове „Граловог стола”; то су били следбеници древног хришћанина Јосифа из Ариматеје, а његов Гралов сто касније је послужио као инспирација за Утерове и Артурове накнадне округле столове.

Број чланова

Број витезова Округлог стола (укључујући краља Артура) и њихова имена значајно варирају између верзија које су објавили различити писци. Ова цифра се креће од њих десетак до броја потенцијалних места за столом, односно 1.600, како тврди Лајамон у свом Бруту.^[3] Међутим, најчешће има између 100 и 300 места за столом, често са једним местом које је обично празно.^[4] Број од три стотине такође је одабрао енглески краљ Едвард III када је одлучио да створи свој сопствени ред Округлог стола у замку Виндзор 1344. године.^[5]

У многим витешким романсама јавља се преко 100 чланова Артуровог Округлог стола, укључујући њих 140 или 150 према популарној Смрти Артуровој Томаса Малорија^[6]^[7] и њих око 140 према Ереку од Хартмана фон Ауеа.^[8] Неки извори нуде много мање бројке, као што је тринаест витезова у Дидоовом Персевалу или њих шездесет у Огледалу историје Жана д’Утремеза.^[9]^[10] Други ипак нуде веће бројеве, као код 250 витезова у прозном Мерлину,^[11] и 366 њих у делима Li Chevaliers as Deus Espees^[10] и Perlesvaus (где је ово њихов највећи број који се смањио на само око 25 у време када прича почиње^[12]).

Кретјен де Троа је предложио око 500 витезова у својој раној романси Ерек и Енида.^[13] У истом делу, Кретјен је каталогизирао многе Артурове врхунске витезове у низу дугих хијерархијских листа имена. Ови рангови су различити у сваком од сачуваних рукописа, од којих се ни за један не верује да представља оригиналну ауторову верзију.^[14]

Иако не помиње Округли сто као такав, једна од касних велшких тријада наводи 24 изузетна витеза који живе на Артуровом двору,^[15] мешајући витешке ликове са неколико Артурових ратника из у великој мери изгубљене велшке традиције за коју се сматра да потиче из старог келтског фолклора. Број од 24 Артурова сапутника такође се појављују у велшкој причи о Передуру, сину Ефравговом.^[16]

Референце

^ „The Knights Of The Round Table” (на језику: енглески). Arthurian Legend. Приступљено 18. 8. 2024.
^ „The Knights” (на језику: енглески). The Camelot Project, The University of Rochester. Приступљено 18. 8. 2024.
^ Kaeuper, Richard (30. 9. 1999). Chivalry and Violence in Medieval Europe. OUP Oxford. ISBN 978-0-19-154275-6 — преко Google Books.
^ Daniel Mersey, Myths & Legends: The Knights of the Round Table, page 4.
^ Jennifer Westwood, Albion: A Guide to Legendary Britain, page 314.
^ Withrington, John (1993). „"He Telleth the Number of the Stars; He Calleth Them All by Their Names": The Lesser Knights of Sir Thomas Malory's "Morte Darthur"”. Quondam et Futurus. 3 (4): 17—27. JSTOR 27870251.
^ Leitch, Megan G.; Rushton, Cory (17. 8. 2019). A New Companion to Malory. Boydell & Brewer. ISBN 9781843845232 — преко Google Books.
^ Congress, International Courtly Literature Society (17. 8. 2003). The Court Reconvenes: Courtly Literature Across the Disciplines : Selected Papers from the Ninth Triennial Congress of the International Courtly Literature Society, University of British Columbia, 25-31 July, 1998. DS Brewer. ISBN 9780859917971 — преко Google Books.
^ Theresa Bane, Encyclopedia of Mythological Objects, page 132.
^ ^а ^б Christopher W. Bruce, The Arthurian Name Dictionary, page 140.
^ Conlee, John (1. 9. 1998). Prose Merlin. Medieval Institute Publications. ISBN 9781580444163 — преко Google Books.
^ Matthews, John (17. 8. 1997). Sources of the Grail: An Anthology. SteinerBooks. ISBN 9780940262867 — преко Google Books.
^ Jackson, W. H. (17. 8. 1994). Chivalry in Twelfth-century Germany: The Works of Hartmann Von Aue. Boydell & Brewer Ltd. ISBN 9780859914314 — преко Google Books.
^ Busby, Keith; Jones, Catherine M. (17. 8. 2000). Essays in Honor of Norris J. Lacy. Rodopi. ISBN 9789042006201 — преко Google Books.
^ „The Twenty-Four Knights of King Arthur's Court”. www.ancienttexts.org.
^ Petrovskaia, Natalia (15. 7. 2023). This is Not a Grail Romance: Understanding Peredur Vab Efrawc. University of Wales Press. ISBN 9781837720385 — преко Google Books.