PROFILBARU.COM

Брижит Бардо
Брижит Бардо
Лични подаци
Пуно име	Брижит Ан-Мари Бардо
Датум рођења	28. септембар 1934. (90 год.)
Место рођења	Париз, Француска
Породица
Супружник	Роже Вадим (в. 1952 — р. 1957); Жак Шарје (в. 1959 — р. 1962); Гинтер Захс (в. 1966 — р. 1969); Бернар д'Ормај (в. 1992);
Рад
Активни период	1952—1974.
	www.brigitte-bardot.fr
	Веза до IMDb-а

Брижит Ан-Мари Бардо (фр. Brigitte Anne-Marie Bardot), рођена 28. септембра 1934. године је француска глумица, певачица, манекенка и активисткиња за права животиња.^[1]^[2]^[3]

На филму је дебитовала 1952. године, а постала је позната улогом у филму И Бог створи жену њеног тадашњег супруга Рожеа Вадима.^[4] Заједно са Мерилин Монро постала је секс-симбол 50-их и 60-их година 20. века.^[5] Године 1974, дан пред 40. рођендан, прекинула је филмску каријеру и посветила се борби за заштиту животиња.^[6]

Бардо се повукла из индустрије забаве 1973. године. Глумила је у 47 филмова, наступила у неколико мјузикала и снимила више од 60 песама. Одликована је орденом Легијом части 1985. Након пензионисања, постала је активисткиња за права животиња и основала Брижит Бардо фондацију. Бардо је позната по својој снажној личности, отвореној речи и говорима о одбрани животиња; два пута је кажњена због јавних увреда. Она је такође била контроверзна политичка личност, пет пута кажњена због подстицања расне мржње када је критиковала имиграцију и ислам у Француској.^[7] Удата је за Бернарда д'Ормалеа, бившег саветника Марин Ле Пена, главне француске политичке лидерке крајње деснице. Бардо је члан Глобалне 500 почасне листе Програма Уједињених нација за животну средину и добила је награде од Унеска и Пета. Магазин Лос Анђелес Тајмс ју је рангирао на друго место на листи "50 најлепших жена на филму".

Рани живот

Брижит Ан-Мари Бардо је рођена 28. септембра 1934. године у 15. арондисману Париза, у породици Луја Бардоа (1896–1975) и Ан-Мари Мусел (1912–1978).^[8] Бардов отац, пореклом из Лињи-ен-Бароа, био је инжењер и власник неколико индустријских фабрика у Паризу.^[9]^[10] Њена мајка је била ћерка директора осигуравајућег друштва.^[11] Одрасла је у конзервативној католичкој породици, као и њен отац.^[12]^[13] У детињству је патила од амблиопије, што је резултирало смањеним видом левог ока.^[14] Она има једну млађу сестру, Мијаноу Бардо.^[15]

Бардово детињство је било безбрижно; живела је у породичном седмособном стану у луксузном 16. арондисману.^[13]^[16] Међутим, присетила се да се осећала огорчено у својим раним годинама.^[17] Њен отац је захтевао да се придржава строгих стандарда понашања, укључујући добре манире за столом, и да носи одговарајућу одећу.^[18] Њена мајка је била изузетно селективна у одабиру друштва за њу, и као резултат тога, Бардо је имала врло мало пријатеља из детињства.^[19] Бардо је навела лични трауматски инцидент када су она и њена сестра разбиле омиљену вазу њених родитеља док су се играле у кући; њен отац је бичевао сестре 20 пута и од тада се према њима понашао као према „странцима“, захтевајући од њих да се родитељима обраћају заменицом „vous“, што је формални стил обраћања, који се користи када се разговара са непознатим особама или особама вишег статуса ван непосредне породице.^[20] Инцидент је пресудно довео до тога да је Бардо зазирала од својих родитељима, као и до њеног будућег бунтовничког начина живота.^[21]

Током Другог светског рата, када је Париз окупирала нацистичка Немачка, Бардо је више времена проводила код куће због све строжег цивилног надзора.^[16] Била је заокупљена плесом уз плоче, што је њена мајка видела као потенцијал за балетску каријеру.^[16] Бардо је са седам година примљена у приватну школу Корс Хатемер.^[22] Она је ишла у школу три дана у недељи, што јој је давало довољно времена да узме часове плеса у локалном студију, под аранжманом своје мајке.^[19] Године 1949, Бардо је примљена на Париски конзерваторијум. Три године је похађала часове балета код руског кореографа Бориса Књазева.^[23] Такође је студирала на Институту де ла Тур, приватној католичкој средњој школи у близини њене куће.^[24]

Филмографија

Година	Филм	Улога	Напомене
1952	Le Trou normand	Жавот Лемојн	(Луд за љубављу)
	Manina, la fille sans voile	Маммна	(The Lighthouse-Keeper's Daughter / The Girl in the Bikini)
	Les dents longues	млада	(The Long Teeth)
1953	Le Portrait de son père	Домино	(His Father's Portrait)
1953	Act of Love	Мими
1954	Si Versailles m'était conté	госпођица де Розили	(Royal Affairs in Versailles)
1954	Tradita	Ана	(Concert of Intrigue)
1955	Le Fils de Caroline chérie	Пилар Даранда	(Caroline and the Rebels)
	Futures vedettes	Софи	(Sweet Sixteen / School for Love)
	Doctor at Sea	Хелен Колберт
	Les grandes manoeuvres	Луси	(The Grand Maneuver)
	La Lumière d'en face	Оливија Марсо	(The Light Across the Street )
1956	Helen of Troy	Ендросте
	Cette sacrée gamine	Brigitte Latour	(Mam'zelle Pigalle / Naughty Girl)
	Mio figlio Nerone	Попеа	(Nero's Weekend)
	En effeuillant la marguerite	Агнес Думонт	(Plucking the Daisy / Mademoiselle Striptease)
	Et Dieu créa la femme	Џулијет Харди	(And God Created Woman)
	La Mariée est trop belle	Шушу	(The Bride Is Much Too Beautiful)
1957	La Parisienne	Бриџит Лорије
1958	Les bijoutiers du clair de lune	Урсула	(The Night Heaven Fell)
1958	En cas de malheur	Ивет Модет	(In Case of Adversity)
1959	La femme et le Pantin	Ива Марчанд	(A Woman Like Satan)
	Babette s'en va-t-en guerre	Бабет	(Babette Goes to War)
	Voulez-vous danser avec moi?	Виргини Дандју	(Come Dance with Me!)
1960	Le Testament d'Orphée	Она сама	(The Testament of Orphée) Cameo
	Affaire d'une nuit	Жена у ресторану	(It Happened All Night) Cameo
	La Vérité	Доминик Марсо	(The Truth) Награда Давид ди Донатело за најбољу страну глумицу
1961	La Bride sur le cou	Софи	(Please!, Not Now!)
1961	Les Amours célèbres	Агнес Бернауер	(Famous Love Affairs)
1962	Vie privée	Жил	(A Very Private Affair)
1962	Le Repos du guerrier	Женевјев Ле Тејл	(Warrior's Rest) или (Love on a Pillow)
1963	Le Mépris	Камил Жавал	(Contempt)
1964	Une ravissante idiote	Пенелопи Лајтфедер	(The Ravishing Idiot)
1965	Dear Brigitte	Она сама
1965	Viva Maria!	Марија I	Номинација – БАФТА за најбољу глумицу у главној улози
1966	Marie Soleil	Она сама	Cameo
1966	Masculin, féminin	Она сама	Глумица у бистроу (камео)
1967	À coeur joie	Сесил	(Two Weeks in September)
1968	Histoires extraordinaires	Жосефина	(Spirits of the Dead)
1968	Shalako	грофица Ирина Лазар
1969	Les Femmes	Клара	(The Vixen)
1970	L'Ours et la Poupée	Фелиша	(The Bear and the Doll)
1970	Les Novices	Агнес	(The Novices)
1971	Boulevard du Rhum	Линда Ларју	(Rum Runners)
1971	Les Pétroleuses	Луиз	(The Legend of Frenchie King)
1973	Don Juan 1973 ou Si Don Juan était une femme…	Џин	(Don Juan, or If Don Juan Were a Woman)
1973	L'histoire très bonne et très joyeuse de Colinot Trousse-Chemise	Арабел	(The Edifying and Joyous Story of Colinot)

Књиге

Бардо је написала пет књига:

Noonoah: Le petit phoque blanc (Grasset, 1978)
Initiales B.B. (autobiography, Grasset & Fasquelle, 1996)
Le Carré de Pluton (Grasset & Fasquelle, 1999)
Un Cri Dans Le Silence (Editions Du Rocher, 2003)
Pourquoi? (Editions Du Rocher, 2006)

Референце

^ „And Bardot Became BB”. Institut français du Royaume-Uni. Архивирано из оригинала 8. 8. 2018. г. Приступљено 13. 1. 2017.
^ Probst 2012, стр. 7.
^ Média, Prisma. „Brigitte Bardot - La biographie de Brigitte Bardot avec Gala.fr”. Gala.fr (на језику: француски). Приступљено 18. 2. 2020.
^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 107. ISBN 86-331-2075-5.
^ Cherry 2016, стр. 134; Vincendeau 1992, стр. 73–76.
^ Match, Paris. „Brigitte Bardot, la meilleure amie des animaux”. parismatch.com (на језику: француски). Приступљено 18. 2. 2020.
^ „Brigitte Bardot at 80: still outrageous, outspoken and controversial”. The Guardian. 20. 9. 2014.
^ Bardot 1996, стр. 15.
^ „Brigitte Bardot: 'J'en ai les larmes aux yeux'”. Le Républicain Lorrain (на језику: француски). 23. 5. 2010. Архивирано из оригинала 2. 12. 2013. г.
^ Singer 2006, стр. 6.
^ Bigot 2014, стр. 12.
^ Bigot 2014, стр. 11.
^ ^а ^б Poirier, Agnès (20. 9. 2014). „Brigitte Bardot at 80: still outrageous, outspoken and controversial”. The Observer. Приступљено 21. 3. 2019.
^ Lelièvre 2012, стр. 18.
^ Bardot 1996, стр. 45.
^ ^а ^б ^в Singer 2006, стр. 10.
^ Bardot 1996, стр. 45; Singer 2006, стр. 10–14.
^ Singer 2006, стр. 10–12.
^ ^а ^б Singer 2006, стр. 10–11.
^ Singer 2006, стр. 11–12.
^ Singer 2006, стр. 12.
^ Singer 2006, стр. 11.
^ Caron 2009, стр. 62.
^ Pigozzi, Caroline. „Bardot s'en va toujours en guerre… pour les animaux”. Paris Match (January 2018). стр. 76—83.

Литература

Bardot, Brigitte (1996). Initiales B.B. : Mémoires (на језику: француски). Éditions Grasset. ISBN 978-2-246526018.
Bigot, Yves (2014). Brigitte Bardot. La femme la plus belle et la plus scandaleuse au monde (на језику: француски). Don Quichotte. ISBN 978-2-359490145.
Caron, Leslie (2009). Thank Heaven. Viking Press. ISBN 978-0670021345.
Cherry, Elizabeth (2016). Culture and Activism: Animal Rights in France and the United States. Routledge. ISBN 978-1-317156154.
Choulant, Dominique (2019). Brigitte Bardot pour toujours [Brigitte Bardot forever] (на језику: француски). Paris: Éditions Lanore. ISBN 978-2-8515-7903-4.
Lelièvre, Marie-Dominique (2012). Brigitte Bardot – Plein la vue (на језику: француски). Groupe Flammarion. ISBN 978-2-08-124624-9.
Probst, Ernst (2012). Das Sexsymbol der 1950-er Jahre (на језику: немачки). GRIN Publishing. ISBN 978-3-656186212.
Singer, Barnett (2006). Brigitte Bardot : A Biography. McFarland & Company. ISBN 978-0786425150.
Vincendeau, Ginette (март 1992). „The old and the new: Brigitte Bardot in 1950s France”. Paragraph. Edinburgh University Press. 15 (1): 73—96. JSTOR 43151735. doi:10.3366/para.1992.0004.
Brigitte Tast, Hans-Jürgen Tast (Hrsg.) Brigitte Bardot. Filme 1953–1961. Anfänge des Mythos B.B. (Hildesheim 1982) ISBN 3-88842-109-8.
Servat, Henry-Jean (2016). Brigitte Bardot – My Life in Fashion (Hardback). Paris: Flammation S.A. ISBN 978-2--08-0202697.
„Brigitte Bardot filmography”. AllMovie. Архивирано из оригинала 19. 12. 2021. г. Приступљено 16. 2. 2017.
„Brigitte Bardot”. UniFrance Films (на језику: French). Приступљено 16. 2. 2017.