PROFILBARU.COM

Братислав Живковић
Братислав Живковић
Лични подаци
Пуно име	Братислав Живковић
Датум рођења	28. новембар 1970. (54 год.)
Место рођења	Лесковац, СФР Југославија
Висина	1,84 m
Позиција	везни
Јуниорска каријера
	Дубочица
Сениорска каријера*
Године	Клуб
0000—1990	Дубочица
1990—1994	Војводина
1994—1998	Црвена звезда
1998—2004	Сампдорија
2004—2005	Обилић
2005—2006	БАСК
Репрезентативна каријера
1996—1998	СР Југославија
Тренерска каријера
2010—2012	Црвена звезда (пионири)
2012—2013	Сопот
2013—2014	Црвена звезда (помоћник)
2014—2015	Лирс (помоћник)
2015—2016	Вождовац
2017	Радник Сурдулица
2017	Напредак Крушевац (помоћник)
2018	Црвена звезда (омладинци)
2019	Гуангџоу Р&Ф (помоћник)
2020	Инђија
2021—	Србија (помоћник)
	* Датум актуелизовања: 4. март 2021.

Братислав Живковић (Лесковац, 28. новембар 1970) је бивши српски фудбалер, а садашњи фудбалски тренер.

Играчка каријера

Каријеру је почео у лесковачкој Дубочици након чега је 1990. године прешао у Војводину.

У Црвеној звезди је наступао четири сезоне, од 1994. до 1998. године. Освојио је шампионску титулу 1995. године и три национална купа (1995, 1996. и 1997. године). За Звезду је одиграо 134 званичне утакмице и постигао девет голова, од којих се посебно издваја погодак против Барселоне на стадиону Камп ноу у Купу победника купова 1996. године, као и гол против Партизана у победи од 3:0 у првом мечу финала купа 1996. године на Маракани.^[1]

Каријеру је од 1998. наставио у италијанској Сампдорији. Наредних шест година је провео у овом клубу, од чега је у првој и последњој сезони играо у Серији А а преостале четири у Серији Б. Пред крај каријере се вратио у Србију и играо за београдске клубове Обилић и БАСК.

За репрезентацију СР Југославије је наступио шест пута. Дебитовао је 23. маја 1996. на Кирин Купу против Мексика (0:0), а последњи меч одиграо је против Аргентине (1:3) у пријатељском сусрету у Мар Дел Плати 25. фебруара 1998. године.^[2]

Тренерска каријера

У јулу 2007, именован је за председника Дубочице из Лесковца.^[3]

Био је помоћник у првом тиму Црвене звезде код Здењека Земана. Водио је и пионире Црвене звезде, са којима је освојио шампионску титулу у сезони 2011/12.^[4] Убрзо након тога је преузео звездину филијалу Сопот, коју је предводио у Српској лиги Београд.^[5] У јануару 2013. се вратио у први тим Црвене звезде, овога пута као помоћник првом тренеру Александру Јанковићу.^[6] У сезони 2013/14. је као помоћник Славише Стојановића освојио титулу са црвено-белима. Након тога су два тренера наставили сарадњу и у белгијском Лирсу.^[7]

Крајем марта 2015, Живковић је постављен за тренера Вождовца, са циљем да избори опстанак у Суперлиги Србије.^[8] Успео је да обезбеди Вождовцу опстанак, након чега је потписао нови уговор са клубом.^[9] На клупи Вождовца је био до 7. новембра 2016, када је смењен након што је клуб забележио пет узастопних пораза у првенству.^[10] У јануару 2017. је преузео још једног суперлигаша, Радник из Сурдулице.^[11] Водио је Радник на само пет такмичарских мечева. Забележио је један реми и четири пораза, након чега је смењен.^[12] Током 2017. је радио и као помоћник Ненаду Сакићу у крушевачком Напретку.^[13]

У јуну 2018. је преузео омладинце Црвене звезде.^[14] Након једне полусезоне је напустио ову функцију и на позив Драгана Стојковића Пиксија је отишао у кинески Гуангџоу РФ да ради као помоћни тренер.^[15]^[16] У јулу 2020. је преузео суперлигаша Инђију.^[17] Водио је клуб у првих девет кола такмичарске 2020/21. Забележио је три победе и шест пораза, након чега је крајем септембра 2020. поднео оставку.^[18]^[19]