Боианска култура

Боианска култура (датована 4300–3500 пре нове ере), позната и као култура Гиулести–Марита, је неолитска археолошка култура југоисточне Европе. Првенствено се налази дуж доњег тока Дунава на подручју данашње Румуније и Бугарске и стога се може сматрати подунавском културом.

Уметност Боиана

Географија

Боианска култура је настала на Влашкој равници северно од реке Дунав у југоисточној Румунији. На свом врхунцу, култура се проширила и укључила насеља у низији Бараган и делти Дунава у Румунији, Добруџи у источној Румунији и североисточној Бугарској, и Дунавској низији и Балканским планинама у Бугарској. Географски обим културе ишао је на запад до реке Јиу на граници Трансилваније у јужно-централној Румунији, све до северног огранка делте Дунава у Чилији дуж румунске границе са Украјином и обале Црног мора, и као далеко на југу као планине Родопе и Егејско море у Грчкој.[1]

Типско налазиште културе налази се на острву на Боианском језеру у региону Мунтенија, на Влашкој низији северно од реке Дунав.[2]

Хронологија

Керамика културе

Боианска култура је настала из две раније неолитске групе: Дудести културе која је настала у Анадолији (данашња Турска ); и култура музичких нота (такође позната као култура средње линеарне керамике или ЛБК) из северног подкарпатског региона југоисточне Пољске и западне Украјине.[2]

Периодизација

  • Фаза 1 – фаза Болинтинеану, 4300–4200 пре нове ере
  • Фаза 2 – Фаза Ђулешти (позната и као култура Ђулешти-Боиан), 4200–4100 пре нове ере
  • Фаза 3 – Фаза Видра, 4100–4000 пре нове ере
  • Фаза 4 – фаза Спантов (позната и као култура Боиан-Гумелнита), 4000–3500 пре нове ере

Пад

Боианска култура се завршила глатким преласком у културу Гумелнице,[3] која је такође позајмљена из културе Вадастра.[2] Међутим, део боианског друштва кренуо је ка североистоку дуж обале Црног мора, сусревши се са касном културом Хамангија, са којом су се на крају спојили[1] да би формирали Кукутенско-Трипилску културу.[4]

Време када се Боианска култура развила у културу Гумелнита назива се прелазним периодом, током којег постоје заједничке карактеристике на обе стране хронолошке поделе између две културе; као такве, Боиан фаза 4 и Гумелнита фаза А1 могу се сматрати једном, непрекидном, прелазном фазом.[3] Као резултат тога, научници се често позивају на ово, који користе термин Боиан-Гумелнита култура да опишу овај специфични период.[2] Понекад, међутим, неки погрешно користе овај термин да би укључили и читаву Боианску културу и периоде културе Гумелнита, а не само прелазни период који се преклапају две културе. Пошто се свака култура разликује током својих главних фаза, сваку их треба посебно разматрати и именовати, са изузетком (како је управо поменуто) прелазних фаза развоја.

Насеља

Делта Дунава у Румунији

Током фаза 3 и 4 почела су да се појављују прва насеља, што је резултирало првим археолошким налазима овог региона.[2] Ова насеља су обично грађена на високим, стрмим терасама или ртовима изнад поплавних равница река или језера која су увек била у близини.[2] У то време куће су почеле да уграђују софистицираније елементе, као што су подови подигнутих платформи, обојени унутрашњи зидови са географским дизајном у црвеним и белим шарама, фарбани глинени намештај и унутрашње пећи од глине.[1] И каснија насеља су понекад показивала знаке могућег утврђења у виду дубоких, широких одбрамбених јаркова [2]

Насеља у Фази 3 су показала индикације да имају међунасељену хијерархију и хијерархију унутар насеља, засновану на величинама и локацијама стамбених зграда, које су изграђене у нуклеисаним редовима око централне локације. У фази IV површинске куће постале су доминантне у односу на подземне, а насеља су порасла и обухватала до 150 људи.[1]

Економија

Завичајна вегетација Влашке равнице

Њихову привреду карактерисало је бављење земљорадњом, сточарством, ловом, сакупљањем и риболовом.[2] Близина њихових насеља листопадним шумама и степској вегетацији пружала је добру залиху дивљачи за њихову исхрану и гориво за њихове ватре, алате и домове. Поред тога, њихова близина река, језера и мочвара представљала је добар извор дивљачи и рибе, као и извор литског материјала (камена и глине) са обала.[1]

Археолошки докази указују да су припадници Боианске културе укључивали следеће животиње у своју исхрану, или да су користили њихово крзно, кости или месо за прављење алата и одеће:[5]

Материјална култура

Боинска грнчарија је испољила утицаје ранијих култура из којих је настала: даме и канелуре из културе Дудести, и мали троуглови који се граниче са линијама које је наследила од Линеарне културе музичких нота.[3] Керамика је углачана након печења и била је украшена изрезбареним или уздигнутим геометријским дизајном, често белом глином која се користила као интарзирани рељеф да се надокнади угљеносива или црна глина коришћена у остатку рада.[2] Поред црне/сиве и беле керамике, пронађено је неколико локализованих примера црвено-интарзиране глинене декорације.[3] Почевши од ИИИ фазе, почели су да користе графитну боју за украшавање своје грнчарије, методом вероватно позајмљеном из јужнобалканске маричке културе.[6] Боианска култура је наставила да унапређује своју керамичку технологију све док није достигла свој врхунац током фазе ИИИ, након чега је почела да опада у квалитету и изради.[3]

Употреба литичке технологије дешавала се током читавог постојања ове културе, о чему сведочи присуство дебита који се налази поред разних врста обликованих кремених и углачаних камених оруђа. Пред крај њеног постојања почели су да се проналазе бакарни артефакти[2] направљени од бакра високог квалитета пронађеног на Балканским планинама у Бугарској.[7] Постоје докази да је Боианска култура стекла технологију за металургију бакра;[2] као резултат, ова култура је премостила промену из неолита у бакарно доба.[2]

За разлику од каснијих култура које су уследиле, није било много артефаката пронађених на локалитетима боианске културе са скулптурама или фигурицама. Међутим, на локалитету Церница пронађена је најстарија коштана фигурица у Румунији, која датира још из фазе 1.[3]

Референце

  1. ^ а б в г д „Subtraditions: Boian III (Vidra Phase) – Boian IV (Spanţov Phase or "Transitional")”. Encyclopedia of Prehistory. 4 : Europe. New York: Springer. 1. 10. 2001. стр. 359. ISBN 0-306-46258-3. OCLC 60343445. „Published in conjunction with the Human Relations Area Files at Yale University” 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к „Hârsova, the Chalcolithic village”. Direction du Patrimoine, Sous-Direction de l'Archéologie. Приступљено 1. 2. 2010. 
  3. ^ а б в г д ђ Boardman, John (9. 5. 1973). „The Neolithic-Eneolithic Period”. The Cambridge ancient history, The Middle East and the Aegean Region, c.1800–1380 BC. 3 (3rd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 31—32. ISBN 0-521-08230-7. OCLC 69212345. 
  4. ^ Mellish, Liz; Nick Green (децембар 2005). „Late Neolithic period, 5000 BC”. South East Europe pre-history summary to 700BC. Elznik Web Pages. Архивирано из оригинала 03. 01. 2019. г. Приступљено 7. 2. 2010. 
  5. ^ Bălăşescu, Adrian; Valentin Radu (2003). Neagu, Marian, ур. „Paleoeconomia animalieră a comunităţilor Bolintineanu” [The paleo-economic livestock of the Neolithic Bolintineanu settlement]. Neoliticul Mijlociu la Dunărea de Jos (CCDJ) (на језику: румунски). Călărași, Romania: Muzeul Dunării de Jos din Călărași. 20: 73—87. OCLC 70909630. 
  6. ^ Ehrich, Robert W; Bankoff, H Arthur (15. 3. 1993). „Chapter 21: Geographical and Chronological Patterns in East Central and Southeastern Europe”. Ур.: Ehrich, Robert W. Chronologies in Old World Archaeology (PDF) (1st изд.). Chicago: University Of Chicago Press. стр. 375—394. ISBN 0-226-19447-7. OCLC 394989. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 6. 2011. г. Приступљено 1. 2. 2010. 
  7. ^ Cowen, Richard (април 1999). „Some essays on Geology, History, and People, originally drafted for Geology 115 at UC Davis, chapter 3: Fire and Metals: Copper”. UCD Geology, Richard Cowen. University of California Davis. Архивирано из оригинала 27. 1. 2010. г. Приступљено 6. 2. 2010. 

Strategi Solo vs Squad di Free Fire: Cara Menang Mudah!