Атанасије је рођен 1878. године у Трсту, гдје се његов отац Јован склонио пред Турцима.[2] Шола је припадао угледној трговачкој породици. Његов дјед Ристо Шола је био богати трговац, један од најактивнијих и најобразованијих културних радника у Мостару, а био је надлежан за надгледање школе у манастиру Житомислићу.[3] Атанасијев први рођак био је познати српски политичар Војислав Шола.[3] Јован Шола је у радио Трсту као трговачки предузимач, а након смрти жене вратио се 1886. у Мостар са двоје мале дјеце.[4] Атанасије је као дјечак пратио рад српског пјевачког и културном-умјетничког друштва „Гусле” (СПКУД „Гусле”) и њиховог позоришта, које су водили Алекса Шантић, Светозар Ћоровић и Јован Дучић.[4] Није похађао основну школу, него се образовао код куће и онда полагао испите у Мостару.[5] Послије тога се годину дана школовао у Трсту, а онда се шест година школовао у Паризу, гдје је завршио гимназију и три семестра студија француске књижевности.[5] Због очеве болести морао је 1899. да прекине школовање и врати се у Мостар, да би надзирао породичну трговину.[6]
Културна активност
Још као млад био је веома активан у СПКУД „Гусле”, па је једно вријеме био секретар друштва. Био је и редитељ позоришних представа, по чему се истицао од 1899. до 1904.[7] Као позоришни критичар утицао је на развој свога пријатеља Светозара Ћоровића као драмског писца.[7] Од 1904. до 1908. био је предсједник СПКУД „Гусле”.[8] Заједно са Алексом Шантићем, Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем покренуо је 1895. процес оснивања књижевног листа „Зора”.[9] Идејни творац „Зоре” био је Светозар Ћоровић. Први број изашао је 1896. Атанасије је био уредник „Зоре” 1900. и 1901. године, управо у вријеме када се пун знања вратио са студија у Паризу.[10] Лист „Зора” је угашен 1901. због финансијских разлога, а и да не би дошло до расипања снаге у тренутку када је основан „Српски књижевни гласник”.[11]
Изабран је за посланика Босанско-херцеговачког сабора 1912. године.[19] Од 1912. до 1914. био је предсједник српског посланичког клуба „Народ”.[19] У то време обављао је повјерљиве мисије у Београду и Цетињу, а сарађивао је и са представницима Хрватско-српске коалиције.[19] Често је сарађивао са Николом Пашићем.[19] За разлику од групе окупљене око Петра Кочића, водио је политику побољшања положаја Срба путем политичке борбе у Сабору настојећи да нађе компромис са аустроугарским властима на челу са Оскаром Поћореком.[20] Група око Петра Кочића пребацивала је Народној групи да води исувише компромисну политику.[21] Кочићева група се залагала за убрзано спровођење аграрне реформе. Иако је Кочићева група критиковали Шолину компромисну политику сматрали су да је он лично исправан и можда најбољи од цијеле народске клике.[21] Крајем 1913. Кочићева група и Шолина народска група су заједно изашле на изборе. Напустили су свечану сједницу сабора крајем 1913. због дискриминације власти према српском народу.[22] Атанасије Шола се борио за сарадњу православних Срба са муслиманима и са Хрватима.[23] Пред Први свјетски рат много је сарађивао са далматинским политичарима Антом Трумбићем и Јосипом Смодлаком.[24] Са њима и са Николом Стојановићем јануара 1913. одржао је у Сплиту састанак, на коме су одлучили да се након ослобођења сви јужнословенски народи уједине у једну државу са Србијом у пијемонтској улози.[24]
У затвору
Након Сарајевског атентата почео је лов на истакнуте Србе, па је Шола ухапшен у јулу 1914, као истакнути културни и соколски радник.[25] До суђења је био утамничен у Мостару, Сарајеву и Бањој Луци.[25] Суђено му је на Бањалучком велеиздајничком процесу, а осуђен је 22. априла 1916. на 12 година тешке тамнице.[26] Оптужили су га да је често боравио у Београду, да је сарађивао са Србијом, а посебно са организацијом Народне одбране.[26] Затворску казну издржавао је у Невесињу, Зеници и Травнику.[27] Пуштен је из затвора крајем октобра 1918.[27]
Предсједник Земаљске владе Босне и Херцеговине
Одмах након изласка из затвора постављен је за предсједника Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба за Босну и Херцеговину.[28] Народно вијеће је формирало Народну владу, а Атанасије је 3. новембра 1918. постао предсједник Народне владе Босне и Херцеговине.[1] Народна влада је одмах на слободу пустила све политичке затворенике. Шола је као предсједник допринео стабилизацији политичке ситуације. Утицао је на Светозара Прибићевића као главног у загребачком Народном вијећу да се што раније изведе уједињење.[29] И након формирања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца остао је на положају предсједника Народног вијећа у Сарајеву. Народно вијеће је прерасло у Земаљску владу Босне и Херцеговине, па је Шола 1. фебруара 1919. постао председник Земаљске владе.[1] Земаљску владу замијенила је 11. јула 1921. године Покрајинска управа за Босну и Херцеговину.[1] На захтијев Светозара Прибићевића руководио је збором, на коме је у Сарајеву 15. и 16. фебруара 1919. основана Демократска странка.[30] Тада се већина бивших чланова политичкога клуба „Народ” прикључило Демократској странци. На Светозарово инсистирање је као предсједник Земаљске владе ометао збор Радикалне странке у Сарајеву 18. маја 1919.[31]
Током и након Другог свјетског рата живио је усамљено у својој кући у Сарајеву. Обновио је 1945. друштво „Гусле”, али власти су га укинуле 1948. Умро је у Сарајеву 19. септембра 1955.[35]