Осим у књижевости, аребица је кориштена у вјерским школама и администрацији, мада у много мањој количини од других писама.
Поријекло
Аребица је заснова на варијанти персијског писмо које је кориштено у Османском царству (османско писмо), са додатним словима за гласове ц, љ и њ, која се не налазе ни у арапском, ни у персијском, а ни у османском писму. Пуна слова су на крају уведена са све самогласнике (као у курдском арапском писму), што аребицу чини правим писмом, за разлику од персијске основе.
Савремена употреба
Први књижевно рад објављен на аребици од 1941. године је стрип „Хаџи Шефко и хаџи Мефко” објављен 2005. године (аутор Амир ел Зуби и Мелиха Чикак ел Зуби). Аутори су направили незнатне измјене у писму.
Прва књига на аребици са ISBN кодом је „Епохе фонетске мисли код Арапа и аребица”,[2] а објавио ју је у Београду у априлу 2013. године мр. Алдин еф. Мустафић. Ова књига представља комплетну стандардизацију Чаушевићеве верзије, а истовремено је и уџбеник за високо образовање.
Писмо
Коначну верзију аребице осмислио је Мехмед Џемалуд Чаушевић на крају 19. вијека. Његова верзија аребице назива се матуфовица, матуфовача или мектебица.
Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и свјешћу и треба једни према другима да поступају у духу братства.
Латиница
Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svješću i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva.
