Арабијски ној (лат.Struthio camelus syriacus) је изумрла подврста ноја која је живела на Арабијском полуострву и на Блиском истоку. Вероватно је изумро око 1966. године. Енглески барон Волтер Ротшилд, који се бавио зоологијом и нарочито таксономијом птица, описао је ову подврсту ноја 1919. године. У билтену Британског орнитолошког клуба, стручном часопису значајном по описима многих нових и непознатих птичијих врста, Ротшилд је објавио „Опис нове подврсте ноја из Сирије”. Тако је отпочело модерно, стручно изучавање и третирање подврсте.
Опис
Били су виши од 120 цм и имали су веома снажан врат.
Женка ноја је обично сносила око 20 јаја, која су закопавана испод песка. Трећину је женка остављала на једном месту, друга трећина је излагана сунцу а преостала јаја би се излегла у том моменту. Излегли младунци су храњени преосталим јајима.
Станиште
Његово постојање датира из праисторијских времена, али са променом климе на Арабијском полуострву, нестаје из негостољубивих подручја Арабијске пустиње, као што је Руб ел Хали. У историји, чини се да је имао две дискретне подпопулације. Мања је била на југоистоку Арабијског полуострва, а већа на подручју где се данас границе Саудијске Арабије, Јордана, Ирака и Сирије састају.
Културолошки значај
Арабијски ној дуго је имао значајно место у култури регије у којој је живио. Одрасла јединка са 11 младунаца приказана је на познатом праисторијском угравираном цртежу у стени „Graffiti Rock I” близу Ријада. У Месопотамији био је жртвена животиња и приказиван је у уметности. Често би био осликан на шољицама и другим предметима направљеним од нојевих јаја. Тим уметничким предметима је трговано све до Етрурије за време Новоасирског царства.
У римско доба дошло је до велике потражње арабијског ноја у ловним играма или у кулинарске сврхе. Након успона ислама, арабијски ној постаје симбол богатства и елеганције, тако да је лов ових нојева постао разбибрига за богате људе и племиће (ако је био правилно заклан, био би Halal за Муслимане. Јаја и перје интензивно су коришћени у прављењу разних предмета.
Истребљење
Размножавање арабијског ноја није се битније разликовало од нојева који су опстали до данашњег времена. Опстанак није у толикој мери долазио у питање све до почетка Првог светског рата. Тада је знатно повећана количина оружја на простору на коме је птица живела. Оружје и аутомобили омогућили су ловцима и ловокрадицама да немилице тамане нојеве. Из четрдесетих година прошлог века потичу неки од последњих извештаја и усмена сведочанства о овој животињи.
У Бахреину је 1941. године убијена и поједена јединка. На исти начин је завршила и птица у граду Џубаилу, на истоку Саудијске Арабије. Угинула женка арабијског ноја наводно је пронађена фебруара 1966. године у Јордану, на ушћу речног корита Вади Зеред, које само повремено садржи воду, близу града Сафе. Вероватно су ту женке донеле воде Јордана.
Птице су истребљене у великој мери зато што је то представљало задовољство локалном становништву. Перје је служило за украс а од коже су, поред осталог, прављене дршке ножева.
Референце
Aharoni, I. (1938): On Some Animals Mentioned in the Bible. Osiris5: 461—478. First page image
Rothschild, Walter (1919): Description of a new subspecies of Ostrich from Syria. Bulletin of the British Ornithologists' Club39: 81-83.
Robinson, Terence J. & Matthee, Conrad A. (1999): Molecular genetic relationships of the extinct ostrich, Struthio camelus syriacus: consequences for ostrich introductions into Saudi Arabia. Animal Conservation2(3): 165—171.
Seddon, Philip J. & Soorae, Pritpal S. (1999): Guidelines for Subspecific Substitutions in Wildlife Restoration Projects. Conserv. Biol.13(1): 177—184.
