Иако је Иран званично био неутрална држава, његов владар Реза Шах Пахлави је био пријатељски настројен према силама Осовине те је одбијао савезничке захтеве за изгоном немачких држављана. Свргнут је с власти током окупације а на његово место је постављен његов син Мохамед Реза Пахлави. Инвазија је остала упамћена по релативно врло малом броју жртава: мање од 1000 с иранске односно мање од 100 са савезничке, с обзиром да је владар уживао углавном негативну репутацију и иранска војска није му била лојална.
Дана 29. јануара1942. склопљен је англо-совјетско-ирански споразум којим су се савезничке силе обавезале на поштовање иранске независности и територијалног интегритета, односно на повлачење трупа у року од шест месеци након завршетка Другог светског рата, док се Иран према споразуму обавезао да препусти неограничену употребу, надзор и одржавање кључних транспортних објеката у земљи чиме је створен тзв. персијски коридор.
Након краја рата у Европи британске трупе су се повукле, док су совјетске на северозападу земље одбиле да то учине што је довело до Иранске кризе.
