Али Бег (Ак Којунлу)

Џелал ад-Дин Али ибн Кара Јолук Осман (персијски: علی بن قرا یولک عثمان), или Али-бег (азербејџански: Әли бәи/علی بیگ) био је шести бег туркменске племенске федерације Ак Којунлу (Бели Ован)[1] од 435 до 1438. године.

Живот

Џалал ад-Дин Али ибн Кара Јолук Осман рођен је у племену Бајанду из конфедерације Ак Којунлу. Био је трећи син Осман-бега (1350–1435), вође Ак Којунлуа. Оженио се својом рођаком Саром Хатун.[2][3] Имали су седам синова и једну ћерку, укључујући Узун Хасана и Џихангира Мирзу, као и Хатиџу Бегум, која се касније удала за шеика Џунејда из династије Сафавида. [4]

Године 1435, након погибије његовог оца у бици код Ерзурума, Али је постао нови владар Ак Којунлуа, пошто су његова два старија брата већ умрла у то време. Тимуридски престолонаследник Мухамед Јуки је признао Али Бега за владара Амида (данашњи Дијарбакир) и за бега Ак Којунлуа.[5] Међутим, Али је наишао на противљење своје браће, стрица и рођака.[6] Његов рођак Килиџ Арслан Бајандур, који је владао Палуом у данашњем Елазигу, желео је да преузме бејлик уз помоћ Кара Искандера из Кара Којунлуа, али није успео. С друге стране, када су његов брат Султан Хамза, који је контролисао Мардин и кога су подржавала његова друга браћа, Мехмет и Махмут, и његова мајка Селџук Хатун, освојили Амид,[5] неколико принчева га је признало као „великог бега“. Али-бег, сада истиснут из престонице, отишао је свом брату Јакубу, који је био владар Ерзинџана и Карахисара. Алијеви синови Хусеин, Џихангир и Узун Хасан такође су се придружили очевој војсци. Међутим, пошто се ништа није могло учинити против Хамзе, Али је морао да се склони код османског султана Мурата II. Султан Мурат II му је дао Искилип као дирлик, али се ту није дуго задржао и отишао је својим синовима у Ерзинџан.[4] Али је абдицирао и отишао у добровољно изгнанство у Алеп у јануару 1439. и остао тамо до своје смрти.[7] Хамза је тада био најмоћнији поглавица Ак Којунлуа, али је умро 1444. Настављена је борба за вођство између шеика Хасана и Џихангира.[6]

Породица

Али-бег и Саре Хатун су имали седаморо деце:

  • Џихангир Мирза-бег
  • Узун Хасан бег
  • Хусеин-бег
  • Џиханшах-бег
  • Искандер-бег
  • Ибрахим-бег
  • Увеисх-бег
  • Кадија Беим Хатун. Удала се за шеика Џунајда из династије Сафавида између 1456. и 1459. Њихов син, Хајдар Сафави, оженио се својом рођаком Аламшахом Халимом Хатун, ћерком Узун Хасана и Теодоре Деспине Хатун, и био је отац Исмаила I и деда Тахмаспа I.

Референце

  1. ^ Roy 2014, стр. 38
  2. ^ Babinger 1992, стр. 192
  3. ^ Woods 1999, стр. 34
  4. ^ а б Sümer 1989, стр. 272
  5. ^ а б Erdem 2005, стр. 4
  6. ^ а б Woods 1999, стр. 91
  7. ^ Erdem 2005, стр. 10

Литература

  • Roy, Kaushik (2014). Military Transition in Early Modern Asia, 1400-1750. Bloomsbury. Roy, Kaushik (17. 7. 2014). Military Transition in Early Modern Asia, 1400-1750: Cavalry, Guns, Government and Ships. Bloomsbury Academic. стр. 288. ISBN 978-1-78093-765-6. 
  • Babinger, Franz (1992). Braddock Hickman, Walter (ed.). Mehmed the Conqueror and His Time (2nd ed.). Princeton University Press. Babinger, Franz (1978). Mehmed the Conqueror and His Time. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01078-6. 
  • Woods, John E. (1999). The Aqquyunlu: Clan, Confederation, Empire. New York.
  • Erdem, Ilhan (2005). "The Aq-qoyunlu State from the Death of Osman Beg to Uzun Hasan Beg (1435–1456)". Khazar Journal of Humanities and Social Sciences. Khazar University Press. 8 (3–4).
  • Sümer, Faruk (1989). "Akkoyunlular". İslâm Ansiklopedisi (in Turkish). Turkiye Diyanet Foundation.

Додатна литература

  • Langaroodi, Reza Rezazadeh; Negahban, Farzin (2008). "Āq-qūyūnlū". In Madelung, Wilferd; Daftary, Farhad (eds.). Encyclopaedia Islamica Online. Brill Online. ISSN 1875-9831.
  • Minorsky, V. & Bosworth, C.E. (1965). "Uzun Ḥasan". In Lewis, B.; Pellat, Ch. & Schacht, J. (eds.). Encyclopaedia of Islam. Volume II: C–G (2nd ed.). Leiden: E. J. Brill. OCLC 495469475.
  • Quiring-Zoche, R. (1986). "Āq Qoyunlū". Encyclopædia Iranica, online edition, Vol. II, Fasc. 2. New York. pp. 163–168. Roemer, H. R. (1986). "The Turkmen dynasties". In Lockhart, Laurence; Jackson, Peter (eds.). The Cambridge History of Iran, Volume 6: The Timurid and Safavid Periods. The Cambridge History of Iran. Cambridge: Cambridge University Press. 6. 2. 1986. ISBN 0-521-20094-6. 
  • Savory, R. M. (1964). „The Struggle for Supremacy in Persia after the death of Tīmūr”. Der Islam. 40. S2CID 162340735. doi:10.1515/islm.1964.40.1.35. .

Strategi Solo vs Squad di Free Fire: Cara Menang Mudah!