Албрехт II Немачки, познат и као Албрехт II Хабзбуршки (англицизирано: Алберт II Немачки или Алберт II Хабзбуршки) (16. август 1397, Беч-27. октобар 1439, Естергом), био је угарски и немачки краљ (1437/8 - 1439), као и аустријски надвојвода (1404—1439).[1]
Биографија
Порекло и младост
Албрехт је био син Албрехта IV Аустријског и Јохане Софије од Баварске. Већ 14. септембра 1404. године, отац му је умро па је морао да наследи читаву северну Аустрију. Албрехт је добио име Албрехт V од Аустрије, а Леополд IV од Аустрије му је 1406. године постао регент. То је после аустријских раздора довело и до грађанског рата између Албрехта и Леополда на једној и Ернеста Гвозденог на другој страни. После завршетка школовања, са 14 година, Албрехт је стабилизовао ситуацију у земљи.
Амбиције према немачкој, чешкој и угарској краљевској круни
После Жигмундове смрти 9. децембра 1437. године наследио је угарску круну, али наки племићи нису прихватили Албрехта за краља. То је дало повода Турцима да нападну угарске вазале, па чак и саму Угарску. Албрехт се крунисао 1. јануара 1438. године у Стоном Београду.
Дана 18. марта Албрехт се у Франфурту на Мајни крунисао за немачког краља.
После крунисања појурио је у Чешку да тамо сузмија јаку опозицију против себе. Коловођа те опозиције је био пољски принц Казимир Јагелонац, брат пољског краља, будући пољски краљ Казимир IV. У Чешкој се задржио више од годину дана не обраћајући довољно пажње према јужним границама. На јужним границама је оставио београдског заповедника и северинског бана Јаноша Хуњадија и Таловце, хрватске банове да бране границу, али Турци су успели да освоје Ердељ и за 6 седмица да заробе 70.000 људи. Албрехт је за то време успео да се 29. јула крунише у Прагу за чешког краља.
Устанак племића и пад Србије
Турци су у априлу напали Српску деспотовину, где нису затекли никакав већи отпор. У први мах у Србији су се само одржали Ново Брдо, на југу и Смедерево, на северу. Већ 18. маја Турци су опсели Смедерево, које је пало 18. августа 1439. године, а са њим и цела Србија. Албрехт је показао доста воље да се одазове, али је био заузет са борбом против Казимира. Казимир је у рано пролеће изазвао побуну угарске властеле и немачких кнежева и тражио је ограничење краљеве власти. Властела је тако постала моћнија и од самог краља, који је морао да остане пасиван.
Будимски споразум
У мају краљ је сабором у Будиму ограничио своју власт. Краљ је сада морао да по савету племића да поставља палатине и није смео да удаје своје кћерке или да жени синове без одобрења племића. Чак је морао стално да живи у Угарској. Свештеници су били ослобођени од пореза. Племићи од сада нису морали да ратују изван државе. Краљ није смео да странцима дели области и службе, исто то нису смели ни други племићи. Албрехт није смео да продаје или да у залог своје поседе или поседе умрлих племића, него давати као награду само Угарима. Краљ је 29. маја обавезао да ће поштовати те нове законе. Сада је коначно могао да скупи војску да се бори против Турака.
Рат против Турака и смрт
Албрехт је у 30. маја Будиму почео да скупља војску за рат против Турака. До јула у краљ је Сегедину скупио 25 000 коњаника. Њима се придружио српски деспот Ђурађ Бранковић. Угарска војска је кренула 29. јула. У Бачкој војска је почела да се разилази. Албрехт је схватио да не може да победи Турке, па је наредио повлачење. После дугог повлачења умро је од дизентерије 27. октобра 1439. године у близини Естергома или Ђера, пре свог крунисања у Риму, за цара Светог римског царства.
Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
.jpg)
