Административна подела Кнежевине Србије

Изворна карта Кнежевине Србије из 1831. године, са тадашњом поделом на нахије

Административна подела Кнежевине Србије је почела да се постепено спроводи одмах после формирања Кнежевине Србије 1815. године мимо устаљених административне подела на ејалете каква је била присутна на осталим територијама Османског царства који нису имале аутономију, али ипак по узору на дотадашњу османлијску административну поделу. Кнежевина Србија је све до Берлинског конгреса 1878. године била у саставу Османског царства. По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности дипломатским методама и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1833. године обележен је стварањем органа власти Кнежевине Србије у селима, кнежинама и нахијама, чија су овлашћења постепено расла.[1]

Административна подела Кнежевине Србије од 1819. до 1833. године

Кнежевина Србија је првом административном поделом из 1819. године била подељена на 12 нахија, 45 кнежина, 1.396 села и вароши, 53.137 домова (кућа), 60.468 пореских ожењених лица и 119.854 пореских арачких лица.

Нахије

нахије број кнежина број села
1. Шабачка 4 104
2. Ваљевска 3 189
3. Соколска 2 46
4. Ужичка 2 120
5. Пожешка 8 105
6. Рудничка 5 111
7. Крагујевачка 3 168
8. Јагодинска 2 145
9. Ћупријска 2 72
10. Пожаревачка 7 194
11. Смедеравска 2 125
12. Београдска 5 125

Кнежине

У Шабачкој нахији број села пореске ожењене главе
Посавска 33 970
Тамнавска 20 783
Поцерска 21 969
Мачванска 30 2661
У Ваљевској нахији број села број кућа ожењене главе арачке главе
Јована Бобовца 44 1453 1911 4689
Раке Тешића 68 1611 1994 4608
Гаје Дабића 77 3191 3996 9279
У Соколској нахији број села број кућа ожењене главе арачке главе
Петра Васића 21 612 825 2027
Петра Обрадовића 25 780 1082 2219
У Ужичкој нахији број села број кућа ожењене главе арачке главе
Рујина 59 1851 2314 4828
Црна гора 61 1580 1884 4139
У Пожешкој нахији број села број кућа ожењене главе арачке главе
У осам кнежина 105 3490 4027 10233
У Рудничкој нахији број села број кућа ожењене главе арачке главе
У пет кнежина 111 3324 4213 8527
У Крагујевачкој нахији број села број кућа ожењене главе арачке главе
Гружанска 84 2416 3139 6571
Лепеничка 56 1812 2167 4697
Јасеничка 28 1080 1454 3022
У Јагодинској нахији број села број кућа ожењене главе арачке главе
Левачка 85 2625 3159 8125
Темнићанска 60 2230 2626 5978
У Ћупријској нахији број села број кућа ожењене главе арачке главе
У две кнежине 72 2753 3017 7157
У Пожаревачкој нахији број села број кућа ожењене главе арачке главе
Моравска 49 2345 2719 5789
Млавска 42 2221 2666 5805
Омаљска 17 761 873 1837
Звиждачка 12 756 876 1649
Голубачка 25 745 816 1746
Рамска 28 1305 1500 3056
Печка 21 1033 1191 2507
У Смедеревској нахији број села број кућа ожењене главе арачке главе
Моравска и Јесеничка 51 3149 3826 7436
У Београдској нахији број села број кућа ожењене главе арачке главе
Николе Станковића 30 1095 1356 2681
Николе Станојевића 24 761 940 2119
Николе Катића 20 633 888 1784
Јована Бићентијева 17 581 786 1583
Живка Михаиловића 34 1347 1615 3089

Административна подела Кнежевине Србије после Хатишерифа из 1833. године

Хатишериф из 1833. године (Трећи хатишериф) је свечана повеља османског султана Махмуда II. Њиме је у Србији званично потврђено присаједињење шест отргнутих нахија.

Административна подела Кнежевине Србије у периоду од 1834. до 1836. године

Читава територија Кнежевине Србије је 1834. године одлуком скупштине била подељена на 5 сердарстава и 19 окружја, чиме су укинути сви облици административних подела који су имали своје порекло у Османском царству. У састав ових пет сердарстава је ушло и шест нахија које је Османско царство препустило Кнежевини Србији у складу са одредбама Акерманске конвенције која је у члану 5 предвидела да се Кнежевини Србији врати 6 нахија (Крајина, Црна Река, Параћин, Крушевац, Стари Влах, Јадар и Рађевина) које су османлије заузеле после сламања Првог српског устанка.

Пет сердарстава на које је подељена Кнежевина Србија су била: Рашко, са седиштем у Чачку, Расинско са седиштем у Јагодини, Подунавско са седиштем у Београду, Мачванско са седиштем у Шапцу и Тимочко са седиштем у Неготину[2]

Од 18 нахија постојаћих 1833. у Србији је у лето 1834. било 15 округа са 61 капетанијом, које су у 1835. години добиле назив срезова.

15 окружија по попису становништва 1834:

Већ 1836. издвојен је из рудничког чачански округ, а бањски је подељен на алексиначки и гургусовачки. Административна подела Србије на 17 округа задржала се све до стицања независности (1878).[3]

Административна подела Кнежевине Србије после 1836. године

Новим одлукама Народне скупштине донетим 1836. године, које је прихватио и устав Османског царства из 1838. године, Кнежевина Србија се дели на 17 округа. О њиховим надлежностима је био донет посебан Закон о Устројењу окружни начелничаства и главним дужностима среских начелника. Организација срезова предвиђена овим законом је остала на снази све до стицања независности Кнежевине Србије и формирања Краљевине Србије 1882. године

Административна подела Кнежевине Србије после Берлинског конгреса 1878. године

Кнежевина Србија је после Берлинског конгреса 1878. године била проширена са 4 нова округа, који су у Другом српско-турском рату (1877-1878) ослобођени од Турака. Нови окрузи били су Нишки, Врањски, Пиротски и Лесковачки (касније Топлички). Тако је Кнежевина Србија у периоду 1878-1882. имала укупно 21 округ.

Види још

Референце

  1. ^ Љушић 2001.
  2. ^ Званичан сајт општине Вождовац „Административно-територијална припадност“ (приступљено 24. јула 2012)
  3. ^ Лепосава Цвијетић: Попис становништва и имовине у Србији 1834. године

Литература

Strategi Solo vs Squad di Free Fire: Cara Menang Mudah!