Људски алфахерпесвирус 2 или хумани алфахерпесвирус 2 (акроним ХХВ-2) је врста херпес симплекс вируса из рода Simplexvirus, потфамилије Alphaherpesvirinae, породице Herpesviridae и реда Herpesvirales.[1] ХСВ-2 је веома распрострањена на глобалном нивоу.[1]
Резервоар херпес вируса је човек која пати од манифестне херпетичне инфекције или носиоц вируса. Извор инфекције су пљувачка и измет, а вирус се преноси директним контактом и преко разних предмета. Улазна врата су обично респираторни тракт, али могу бити и око и оштећена кожа. Доказано је да се херпес преноси полним путем и да се може пренети на бебе током порођаја. Болест коју овај вирус изазива спада и у категорију полно преносивих болести.
Епидемиологија
Херпес симплек вирус типови 1 (ХСВ-1) и 2 (ХСВ-2) су повезани са више од 200.000 гениталних инфекција у 2003. години, а процењује се да више од 30 милиона особа у Сједињеним Америчким Државама тренутно има генитални ХСВ.
Иако је ХСВ-2 одговоран за већину случајева гениталних инфекција, преваленција ХСВ-1 расте, посебно међу женама. Највеће стопе серопреваленције ХСВ-2 у Сједињеним Америчким Државама пријављене су међу женским проституткама и хомосексуалцима (83%). Вероватноћа да ће мушкарци бити заражена и ХСВ-1 и ХСВ-2 је само упола мања него код жена.
Етиопатогенеза
ХСВ-2 је идентификован као један од ретких фактора који разликују подручја високе и ниске преваленције ХИВ-а. Код ХСВ-2 серопозитивност је повезана са троструким повећањем ризика од добијања ХИВ-а, а особе са ХИВ-ом и ХСВ-2 имају већу вероватноћу да ће пренети ХИВ.[2]
Проценат ХИВ-а који се може приписати ХСВ-2 може се временом повећати и процењено је да износи чак 35–48%.[2]
Напори да се смањи ризик од преношења ХИВ-а лечењем ХСВ-2 били су разочаравајући. Имајући у виду снажну епидемиолошку повезаност између ХИВ-а и ХСВ-2, међутим, треба истражити даље стратегије за спречавање преношења ХСВ-2 (нпр увођење ефикасне ХСВ-2 вакцине).[2]
ХСВ-2 дели са ХСВ-1 образац примарне инфекције (када је симптоматска) са болним везикуларно-пустуларним лезијама (са или без грознице) праћене латентном инфекцијом нервних ганглија и спорадичним поновним појавом. За ХСВ-2, међутим, лезије су најчешће гениталне, а места латенције су првенствено сакрални ганглије.[3]
Већина људи са симптоматском примарном инфекцијом ће имати рекурентну инфекцију у року од годину дана, са опадањем учесталости након тога. Рецидиви су обично много мање тешки – чак и асимптоматски – и немају температуру или системске знакове, иако ће мали део људи, чешће жене, имати много чешће рецидиве.[3] Као и код ХСВ-1, ова група људи може имати користи од супресивног ацикловира.
Било током примарне или рекурентне инфекције, ХСВ-2 може изазвати болест централног нервног система, иако за разлику од ХСВ-1, изазива менингитис, а не енцефалитис.[3] Већина онога што је раније означавано као рекурентни асептични менингитис сада је познато из ПЦР студија да представља инфекцију ХСВ-2.[3]
ХСВ-2 инфекција новорођенчета је неуобичајена, али разорна компликација ХСВ-2 инфекције мајке, која се најчешће примећује тамо где су мајке недавно заражене и имају активно излучивање вируса са гениталија.[3] Неонатална ХСВ-2 инфекција може изазвати менингитис, сепсу и фулминантну дисеминовану инфекцију, са смртношћу од нелечене инфекције која прелази 80%.[3] Брзо започињање високе дозе ацикловира при првој сумњи на неонаталну инфекцију ХСВ-2 може значајно смањити морталитет.
Коначно, као што се види код ХСВ-1, имуносупресија може довести до теже и отпорне на лечење ХСВ-2 болести. Повећане стопе рецидива за оба ова вируса су виђене као рана карактеристика ХИВ-1 болести, често пре појаве класичнијих инфекција повезаних са АИДС-ом. Поред тога, инфекција ХСВ-2 је повезана са два до четири пута повећаним ризиком од ХИВ инфекције, што ХСВ чини главним фактором у ширењу ХИВ-а широм света.[3]
Еволуција
Хумани алфахерпесвирус 2 се може поделити у две групе: једна је глобално распрострањена, а друга је углавном ограничена на подсахарску Африку.[4]
Патологија
Људски алфахерпес вирус 2 инфицира људе, најчешће као генитални херпес. У Сједињеним Државама више од једне од шест особа има вирус.[5] То је првенствено полно преносива инфекција.[6] Људски алфахерпес вирус 2 има тенденцију да борави у сакралним ганглијама. Хумани алфахерпесвирус 2 се периодично излучује у људски генитални тракт, најчешће асимптоматски. Већина сексуалних преноса се дешава током периода асимптоматског лињања.[7] Асимптоматска реактивација значи да вирус изазива атипичне, суптилне или тешко уочљиве симптоме који нису идентификовани као активна херпес инфекција, тако да је стицање вируса могуће чак и ако нема активних пликова или раница.
У једној студији, дневни узорци гениталног бриса пронашли су хумани алфахерпесвирус 2 у просеку од 12–28% дана међу онима који су имали епидемију и 10% дана међу онима који пате од асимптоматске инфекције, при чему се многе од ових епизода дешавају без видљивих избијање („субклиничко осипање“).
У другој студији, 73 субјекта су рандомизована да примају валацикловир 1 г дневно или плацебо током 60 дана сваки у двосмерном унакрсном дизајну. Дневни брис гениталног подручја је самостално узет за детекцију хуманог алфахерпесвируса 2 ланчаном реакцијом полимеразе, да би се упоредио ефекат валацикловира у односу на плацебо на асимптоматско излучивање вируса код имунокомпетентних, серопозитивних субјеката без историје симптоматске инфекције гениталног херпеса. Студија је открила да је валацикловир значајно смањио излучивање током субклиничких дана у поређењу са плацебом, показујући смањење од 71%; 84% испитаника није имало осипање док су примали валацикловир у односу на 54% испитаника на плацебу. Око 88% пацијената лечених валацикловиром није имало препознате знакове или симптоме наспрам 77% код плацеба.[8]
За хумани алфахерпес вирус 2, субклиничко излучивање може представљати највећи део преношења.[9] Студије на нескладним партнерима (један заражен, један не) показују да је стопа преношења приближно 5 на 10.000 сексуалних контаката.[10] Атипични симптоми се често приписују другим узроцима, као што је гљивична инфекција.[6][11]
Клиничка слика
Постоји широк спектар ХСВ гениталних болести, у распону од асимптоматског излучивања до болног гениталног улкуса са дисуријом, болном ингвиналном аденопатијом и грозницом.[12]
Код мушкараца, везикуларни чир пениса са еритематозном базом и дисуријом су најчешћи симптоми.
Поновљене гениталне лезије су честе, посебно код ХСВ-2 (60%).
Деветнаест дана је просечно трајање лезија које се примећују у примарној инфекцији, и то се смањује до 10 дана са рецидивима.
Иако је пренос на сексуалне партнере већи код активних лезија, 70% трансмисије се приписује асимптоматском излучивању вируса. Пренос је већи код мушких пацијената у односу на жене (17% наспрам 4%).
Дијагноза
Дијагноза се обично поставља на основу болног, плитког, гениталног улкуса, или:[12]
- директним флуоресцентним тестирањем на антитела и
- ПЦР могу се користити као потврдни тестови. ПЦР је посебно користан у дијагнози асимптоматског алекса.
Серолошке анализе су најкорисније за епидемиолошке студије и нису корисне за акутно дијагностиковање инфекције.[12]
Извори
- ^ а б „ICTV Master Species List 2018b.v2”. talk.ictvonline.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 03. 2019. г. Приступљено 2022-03-15.
- ^ а б в Philip J. Peters, ... Kevin M. De Cock, HIV - Herpes Simplex Virus-2 (HSV-2) in Manson's Tropical Infectious Diseases (Twenty-third Edition), 2014
- ^ а б в г д ђ е A. Cliffe, ... D.M. Knipe, Herpes Simplex Virus Reference Module in Biomedical Sciences, 2014
- ^ Burrel, Sonia; Boutolleau, David; Ryu, Diane; Agut, Henri; Merkel, Kevin; Leendertz, Fabian H.; Calvignac-Spencer, Sébastien (2017). „Ancient Recombination Events between Human Herpes Simplex Viruses”. Mol Biol Evol. 34 (7): 1713—1721. PMC 5455963
. PMID 28369565. doi:10.1093/molbev/msx113.
- ^ „STD Facts - Genital Herpes”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 2022-01-18. Приступљено 2022-03-15.
- ^ а б Gupta R, Warren T, Wald A (2007). "Genital herpes". Lancet. Gupta, Rachna; Warren, Terri; Wald, Anna (2007). „Genital herpes”. The Lancet. 370 (9605): 2127—2137. PMID 18156035. S2CID 40916450. doi:10.1016/S0140-6736(07)61908-4. .
- ^ Schiffer, Joshua T.; Mayer, Bryan T.; Fong, Youyi; Swan, David A.; Wald, Anna (2014). „Herpes simplex virus-2 transmission probability estimates based on quantity of viral shedding”. Journal of the Royal Society Interface. 11 (95). PMC 4006256 . PMID 24671939. doi:10.1098/rsif.2014.0160. .
- ^ Sperling, Rhoda S.; Fife, Kenneth H.; Warren, Terri J.; Dix, Lynn P.; Brennan, Clare A. (2008). „The Effect of Daily Valacyclovir Suppression on Herpes Simplex Virus Type 2 Viral Shedding in HSV-2 Seropositive Subjects Without a History of Genital Herpes”. Sexually Transmitted Diseases. 35 (3): 286—290. PMID 18157071. S2CID 20687438. doi:10.1097/OLQ.0b013e31815b0132. .
- ^ Johnston, Christine; Koelle, David M.; Wald, Anna (2011). „HSV-2: In pursuit of a vaccine”. Journal of Clinical Investigation. 121 (12): 4600—4609. PMC 3223069 . PMID 22133885. doi:10.1172/JCI57148. .
- ^ Effect of Condoms on Reducing the Transmission of Herpes Simplex Virus Type 2 From Men to Women. A Wald, AGM Langenberg, K Link, et al. JAMA. 2001;285(24):3197
- ^ Koelle, David M.; Corey, Lawrence (2008). „Herpes Simplex: Insights on Pathogenesis and Possible Vaccines”. Annual Review of Medicine. 59: 381—395. PMID 18186706. doi:10.1146/annurev.med.59.061606.095540.
- ^ а б в Sandro Cinti MD, ... James Riddell MD, Infectious Diseases, Herpes Simplex Virus Types 1 and 2, Clinical Men's Health, 2008
Спољашње везе
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља). |
