Љиљана Марковић (Београд, 5. јун 1953) српски је јапанолог и универзитетски професор.
Биографија
Дипломирала је на Факултету економских и политичких наука и Факутлету оријенталнијх студија Универзитета у Кембриџу, на коме је и магистрирала. Докторирала је на Универзитету Ћуо у Токију.[1]
Прошла је сва професорска звања на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Била је деканка (2016-2019)[2] и председница Већа докторских студија Филолошког факултета Универзитета у Београду.[1] Поднела је оставку на позицију в. д. декана јула 2020.[1]
На изборима у Београду 2018. била је на листи „Александар Вучић – Зато што волимо Београд” за градске одборнике.[1]
Неколико професора Филолошког факултета у новембру 2019. упутило је Одбору за професионалну етику Универзитета у Београду захтев за утврђивање неакадемског понашања Љиљане Марковић јер је наводно више дела других ауторки присвојила у својој библиографији што је повреда Кодекса професионалне етике.[3][4]
Током четрдесет година педагошког рада на Филолошком факултета извела је преко 500 дипломираних јапанолога, неколико десетина магистара и мастера јапанологије, као и десетак доктора наука.[1]
Она је написала значајан број књига и научних радова о јапанској цивилизацији.[1]
Награде
- Влада Јапана јој је доделила Награду Министра спољних послова Јапана (Гаиму даиђин шо), за посебан допринос у развоју јапанологије као научне дисциплине и унапређивању културних веза између Јапана и Србије, 2010.[1]
- Орден излазећег Сунца - златни зраци са розетом, за изузетан допринос у успостављању и унапређењу пријатељских односа са Јапаном, Јапан[5]
Дела
- Књиге
- Образовни систем Јапана, 1953.[6]
- Преводи
- Велемајстор; Снежна земља, 1981.[7]
- Играчица из Изуа ; Месец на води, 2009.[8]
- Лепота и туга, 2010.[9]
- Не дај ми никада да одем, 2020.[10]
- Приређивач
- Хаику, са Александром Вранеш и Биљаном Златковић, 2019.[11]
Референце
