Јапански бојни брод Јамато

Јапански бојни брод Јамато
Јамато током поморских вежби у мореузу Бунго
Општи подаци
Каријера
Кобилица постављена	4. новембар 1937.
Поринут	8. август 1940.
Судбина	7. априла 1945
Главне карактеристике
Депласман	65.027 тона стандардни депласман 71.659 тона пуни депласман
Дужина	263 m
Ширина	38.09 m
Газ	11 m
Погон	12 котлова произвођача Кампон, снаге 150.000 КС
Брзина	27 чворова
Посада	2,500–2,800
Наоружање	Топови: (1945) 9 × 40 cm/45 топ Тип 94 (3x3), 6 × 15.5 cm/60 Тип 3 поморски топ (2x3), 24 × 12.7 cm/40 Тип 89 поморски топ, 162 × Тип 96 25 mm AT/AA топ, 4 × 13.2 mm Хочкис митраљез (2x2)

Јамато (јап:大和 ) је био водећи брод класе Јамато, Јапанске царске морнарице за време Другог светског рата. Јамато и Мусаши, су били најтежи бојни бродови икада направљени, тежине 72,800 тона под пуним оптерећењем и опремљени са девет топова калибра 46 cm(40 cm/45 топ Типа 94), који су били највећи топови икада монтирани на бојни брод. Ни један брод није преживео рат.

Назван по старој јапанској Јамато провинцији, Јамато је био дизајниран да се супротстави бројчано надмоћнијој флоти САД, које су биле главни непријатељ Јапана у рату на Пацифику. Кобилица је била постављена 1937. године и званично уведен у службу недељу дана након напада на луку Перл Харбор крајем 1941. године. Током 1942. године служио је као главни брод Јапанске комбиноване флоте, а у јуну 1942. године адмирал Исороку Јамамото је упраљао флотом са његовог командног моста током битке код Мидвеја, која је била потпуни пораз за Јапан. Мусаши је преузео улогу водећег брода комбиноване флоте почетком 1943. године, док је Јамато провео остатак године и већи део 1944. на релацији између највећих јапанских војних лука Трук и Куре, одговарајући на америчке претње у региону. Иако је био присутан у бици за Филипинско море, није имао активно учешће у борби.

Једини пут када је Јамато употребио своје топове је било у октобру 1944. године, када је послат на мисију да спречи америчку инвазију Филипина током битке за залив Лејте. Победа им је била загарантована али јапанска флота се повукла мислећи да је пред њима цела америчка флота носача, иако су то само били лаки пратећи носачи авиона.

Током 1944. године Јапан је изгубио већи део своје флоте, а почетком 1945. јапанска флота је била толико истрошена да су једва имали горива за своје бродове. У очајничком покушају да се заустави напредовање Америке на Окинавy, Јамато је послат на мисију без повратка у априлу 1945. године. Посади је било наређено да насукају брод на обалу и да се боре до смрти. Међутим Јамато је примећен јужно од Кјушуа од стране америчких подморница и авиона. Јамато је потопљен 7. априла 1945. године од стране америчких бомбардера изгубивши већи део своје посаде.

Дизајн и градња

Кобилица Јамата је била постављена 4. новембра 1937. године^[1] у бродоградилишту Куре у Хирошими. Лука је била специјално дизајнирана да би се иѕградио Јамато. Пристаниште је удубљено за метар и додати су огромно кранови који су могли да понесу до 350 тона.^[2][3] Овај пројекат је одрађен у апсолутној тајности. Јамато је поринут 8. августа 1940. године а њиме је тада командовао капетан Мијазато Шутоку^[4].

Јамато током опремања за поморске вежбе, 20. септембар 1941. године^[5]

Наоружање

Наоружање брода Јамато се састојало од девет топова калибра 46 cm(40 cm/45 топ Типа 94), који су били највећи топови који су икада монтирани на бојни брод.^[6] Сваки топ је био дугачак 21,13 m, тежили су 147 тона и могли су да користе експлозивне и пробојне гранате на удаљености до 42 km.^[7] Секундарно наоружање је чинило од дванаест топова калибра 155 милиметара и дванаест топова калибра 127 милиметара. Уз то Јамато је имао двадесет четири топа калибра 25 милиметара. Крајем 1944. и почетком 1945. секундарно наоружање је измењено тако да је Јамато имао шест топова калибра 155 милиметара,^[8] двадесет четири топа калибра 127 милиметара а број противавионских топова калибра 25 милиметара је повећан на 162.^[9]

Служба

Поморске вежбе и почетне операције

Јамато током поморских вежби, октобар 1941. година

У октобру и новембру 1941. године, Јамато је био на поморским вежбама где је достигао своју максималну брзину од 27 чворова. Пошто је рат био све ближе, јапанске власти су одлучиле да убрзају изградњу и Јамато је званично поринут 16. децембра.^[4], месецима пре предвиђеног рока, у Куре бродоградилишту. Церемонија отварања је била веома скромна за тако велик и битан брод, јер су јапанске власти желе да сакрију карактериске брода по сваку цену.

Јамато је био командни брод за време битке код Мидвеја, а њиме је управљао адмирал Исороку Јамамото, који је командовао јапанском комбинованом флотом.^[4] Његов план је био осујећен, а Јамато је био предалеко од борбе да би активно учествовао у њој.

Јамато није учествовао у патролама и бомбардовању острва Гуадалканал, где су се одвијале жестоке битке између јапанске војске и савезнићких сила, због велике потрошње горива и недостатка адекватне муниције за испуњење борбених мисисја. Јамато је у вођству комбиноване флоте заменио други брод исте класе, Мусаши.

Током децембра 1943. Јамато и Мусаши су коришћени као транспортни бродови због величине и далеког домета.^[10] Током једне од транспортних мисија 25. децембра Јамато је био погођен торпедом од стране америчке подморнице, због чега је Јамато био парализован у бродоградилишту Куре. Јамато је добио огромна унапређења у периоду од 25. фебруара до 18. марта 1944. Оклоп је побољшан, нарочито у виду заштите од торпедних напада, првенствено због претходног торпедног напада у ком је претрпљено велико оштећење.^[11] Секундарно наоружање је скроз промењено, а протвавионска одбрадна знато побољшана. Једно од најбитинијих унапређења је уграђивање ваздушног и површинског радара. Јамато је после неколико вежби био спреман да се врати у борбу 28. априла 1944. године.

Битка за Филипинско море

У току битке за Филипинско море Јамато је био део флоте која је организована да би нанела одлучујући ударац америчкој флоти која је била бројчано надмоћнија и искуснија у борби. Борба је била велики пораз за Јапан, а Јамато је допринео борби тако што је грешком пуцао на пријатељске авионе. Након борбе Јамато је био додатно побољшан нарочито у виду заштите од ватре и плављења, тако што су све запаљиве материје склоњене са брода, све фарбе су биле премазане силицијумом. Такође је повећан број пумпи за воду и појачана способност борбе против пожара. И Мусаши и Јамато су наредна три месеца провели у луци.^[11]

Јамато погођен бомбом током Битке за море Сибујан 24. октобра 1944. године; погодак није проузроковао знатна оштећења

Битка за залив Лејте

Јамато је за време битке за залив Лејте, од 22. до 25. октобра 1944. године учествовао у борбеним операцијама као део флоте Центар, коју је предводио Такео Курита.^[12] Циљ ове флоте је био да заустави искрцавање америчких трупа на Филипине. Током ноћног пролаза кроз мореуз Сан Бернандино, Централна флота је била нападнута од стране две америчке помдорнице које у успеле да потопе 2 јапанске тешке крстарице и избаце још једну из борбе, што је знатно ослабило могућност флоте да се супротстави ваздушним нападима.

Битка за море Сибујан

Следећег дана током борбе за море Сибујан оштећена флота, у чијем саставу су били Јамато и Мусаши, је ушла у коштац са америчким носачима авиона, који су нанели омању штету, која није избацила Јамато из борбе.^[13] Међутим Мусаши је постао главна мета америчких носача који су га током борбе потпопили после 17 директних погодака бомбама и 19 торпеда.^[14]

Референце

1. Skulski 2004, стр. 8–11.
2. Johnston & McAuley 2000, стр. 123
3. Garzke & Dulin 1985, стр. 53.
4. Garzke & Dulin 1985, стр. 54
5. Garzke & Dulin 1985, стр. 55
6. Jackson 2000, стр. 75
7. Johnston & McAuley 2000, стр. 123. Због величине топова и дебљине оклопа, сваки од три главна топа су тежила попут разарача солидне величине.
8. Jackson 2000, стр. 128
9. Johnston & McAuley 2000, стр. 180
10. Steinberg 1978, стр. 147
11. „Комбинована флота”. Parshall, Jon; Bob Hackett, Sander Kingsepp, & Allyn Nevitt. 2009. Приступљено 1. 4. 2010. 
12. Reynolds 1982, стр. 152.
13. Garzke & Dulin 1985, стр. 58
14. Skulski 2004, стр. 11.

Литература

• Ballard, Robert (1999). Return to Midway. London. Wellington House. ISBN 978-0-304-35252-4. 
• Cox, Robert Jon (2010). The Battle Off Samar: Taffy III at Leyte Gulf (5th изд.). Agogeebic Press. ISBN 978-0-9822390-4-9. 
• Evans, David C.; Peattie, Mark R. (1997). Kaigun: Strategy, Tactics, and Technology in the Imperial Japanese Navy, 1887–1941. Annapolis, Maryland: Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-192-8. OCLC 36621876. 
• Feifer, George (2001). „Operation Heaven Number One”. The Battle of Okinawa: The Blood and the Bomb. The Lyons Press. ISBN 978-1-58574-215-8. 
• Garzke, William H.; Dulin, Robert O. (1985). Battleships: Axis and Neutral Battleships in World War II. Annapolis, Maryland: Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-101-0. OCLC 12613723. 
• Jackson, Robert (2000). The World's Great Battleships. Brown Books. ISBN 978-1-897884-60-7. 
• Jentschura, Hansgeorg; Jung, Dieter; Mickel, Peter (1977). Warships of the Imperial Japanese Navy, 1869–1945. Annapolis, Maryland: United States Naval Institute. ISBN 978-0-87021-893-4. 
• Johnston, Ian; McAuley, Rob (2000). The Battleships. MBI Publishing Company. ISBN 978-0-7603-1018-2. 
• Levi, Antonio (1998). „The New American hero: Made in Japan”. Ур.: Kittelson, Mary Lynn. The Soul of Popular Culture: Looking at Contemporary Heroes, Myths, and Monsters. Illinois, United States: Open Court Publishing Company. ISBN 978-0-8126-9363-8. Приступљено 29. 3. 2010. 
• Lundgren, Robert (2014). The World Wonder'd: What Really Happened off Samar. Ann Arbor, Michigan: Nimble Books. ISBN 978-1-60888-046-1. 
• Mizuno, Hiromi (2007). Lunning, Frenchy, ур. „When Pacifist Japan Fights: Historicizing Desires in Anime”. Mechademia. Minnesota, United States: University of Minnesota Press. 2 (Networks of Desire). ISBN 978-0-8166-5266-2. ISSN 1934-2489. doi:10.1353/mec.0.0007. Приступљено 29. 3. 2010. 
• Reynolds, Clark G. (1968). The Fast Carriers; The Forging of an Air Navy. New York, Toronto, London, Sydney: McGraw-Hill Book Company. 
• Reynolds, Clark G. (1982). The Carrier War. Time-Life Books. ISBN 978-0-8094-3304-9. 
• Skulski, Janusz (2004) [1988]. The Battleship Yamato: Anatomy of a Ship. Conway Maritime Press. ISBN 978-0-85177-940-9. 
• Spurr, Russell (1981). A Glorious Way to Die: The Kamikaze Mission of the Battleship Yamato, April 1945. Newmarket Press. ISBN 978-0-937858-00-4. 
• Steinberg, Rafael (1978). Island Fighting. Time-Life Books Inc. ISBN 978-0-8094-2488-7. 
• Steinberg, Rafael Return to the Philippines. Time-Life Books Inc. 1980. ISBN 978-0-8094-2516-7.
• Wheeler, Keith (1980). War Under the Pacific. Time-Life Books. ISBN 978-0-8094-3376-6. 
• Whitley, M. J. (1999). Battleships of World War Two: An International Encyclopedia. Annapolis, Maryland: Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-184-4. 
• Willmott, H.P. (2000). The Second World War in the Far East. Wellington House. ISBN 978-0-304-35247-0. 
• Wright, Peter (2009). „Film and Television, 1960–1980”. Ур.: Bould, Mark; Butler, Andrew; Roberts, Adam; Vint, Sherryl. The Routledge Companion to Science Fiction. Oxon, United Kingdom: Routledge. ISBN 978-0-415-45378-3. Приступљено 29. 3. 2010. 
• Yoshida, Mitsuru; Minear, Richard H. (1999) [1985]. Requiem for Battleship Yamato. Annapolis, Maryland: Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-544-6. OCLC 40542935. 

Спољашње везе

• Yamato музеј
• Јозеф Чарнецки, "Шта је Америчка ратна морнарица знала о Јамату и кад?" енг. "What did the USN know about Yamato and when?"
• Битка надомак острва Самар енг. Samar The Battle Off Samar – Taffy III at Leyte Gulf website од Роберта Џона Коха