Рођен је у Кучеву. Гимназију је завршио у Пожаревцу, након чега је у Београду студирао фармацију.[1] Пошто је запоставио студије, новац је зарађивао истоварајући вагоне на железничкој станици, разносећи млеко и новине, радећи као инкасант у Радио Београду и статирајући у филму "Сви на море" и представама Југословенског драмског позоришта.[2] Први пут је запевао на аудицији певача забавне музике коју је организовало Удружење џезиста Србије, да би у наредном периоду певао на игранкама и забавама у граду. Преломни тренутак догодио се 1958. године у Нишу. Душко Раданчевић, шеф једног малог београдског оркестра који је пратио певаче и глумце, позвао га је да пева у паузи између наступа певача забавне и народне музике. Ђорђе је отпевао четири песме - Звиждук у осам, Плаво у плавом, Стидљива серенада и каубојску песму из једног филма. Публика је фантастично реаговала, тражила бис, а Ђорђе, како је спремио само поменуте песме, све их је отпевао на бис.[3] Његово појављивање на телевизији са песмом „Звиждук у осам“ одмах се претворило у опште одушевљење. Он је био први певач забавне музике на простору Југославије који није само стајао за микрофоном већ је падао на колена, ваљао се по поду, плакао, бацао сако у публику.
Прва ЛП плоча Ђорђа Марјановића Музика за игру (ПГП РТБ) појавила се у продаји на његов рођендан, 30. октобра1959. године. Плоча је продата у 11.000 примерака, у време кад у Југославији није било више од 20.000 грамофона.[3] Друга ЛП плоча, под називом Мустафа објављена је 1962. године. Омоте за обе плоче обликовао је истакнути српски дизајнер Љубомир Павићевић Фис. 1960. године са песмама Песма разносача млека и Продавач новина учествовао је на фестивалу у Опатији и освојио три награде. На такмичењу Златни микрофон 1961. године у Дому синдиката, по мишљењу публике неправедно му је одузето прво место и незадовољни „Ђокисти“ су на тргу Маркса и Енгелса (данас Николе Пашића) направили демонстрације и уличне нереде, тако да је милиција морала да интервенише. Да би некако смирио разбеснелу масу, Ђорђе се попео на кров аутомобила и одатле певао својим обожаваоцима.
1963. године започиње своју каријеру у Совјетском Савезу, чија га је публика прихватила од првог тренутка. О његовој популарности у СССР-у најбоље говори податак да је на стадиону "Лењин" имао петнаест узастопних концерата певајући сваке вечери пред петнаестак хиљада људи.[4]
Дана 14. априла 1990. је доживео мождани удар на концерту у Мелбурну (Аустралија) где је био гост Лепе Брене. Удар је доживео на сцени док је певао песму „Мене нема ко да жали“. После тога једно време остао је потпуно без говора. Касније му се говор повратио у извесној мери тако да може да прича али отежано. Упркос болести, на инсистирање својих обожавалаца приређивао је концерте где је углавном певао са гостима и на плејбек своје старе хитове. Појављивао се и на концертима других певача и као гост на телевизији. Опростио се од музичке публике и публике уопште 31. маја2004. концертом у центру Сава.
Јуна 2016. године, на одушевљење бројне публике, појавио се на фестивалу Песма лета у Смедереву и на плејбек извео песме Звиждук у осам, Романа и Никад није касно.[8]
Добитник је великог броја награда и признања, међу којима су: признање Национални естрадно-музички уметник Србије (2018), Златни микрофон Радио Београда (2016), Сретењски орден трећег степена (2015), Златна плакета Београда, Орден рада, Орден заслуга за народ са сребрним венцем. Председник СССРМихаил Горбачов доделио му је Орден за учвршћивање пријатељства и ширење културних веза између Југославије и СССР.[1]
По Србији су постојали клубови обожавалаца Ђорђа Марјановића, Ђокисти, које је он редовно обилазио, руковао се и сликао.[9] У тадашњем Совјетском Савезу Ђорђе је био веома популаран певач. Певао је у највећим дворанама и био дочекиван са почастима. На једном од тих путовања Ђорђе је упознао и своју супругу Ели, са којом је био у браку од 1966 до његове смрти.[10][11] Имао је троје деце. Живео је у Београду.
Маријана Дујовић је о Ђорђу Марјановићу објавила биографску књигу „Енергија слободе” 2019. године.[12]
Преминуо је 15. маја 2021. године. Иако се у почетку испоставило да је умро од последица вируса корона, његова кћи Невена је потврдила да је он заправо умро од опште слабости, будући да је имао 89 година.[13][14][15] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[16]
Естрадно-музичка награда за животно дело Савеза естрадно-музичких уметника Србије, 2017.[21]
Награда за животно дело Удружења музичара џеза, забавне и рок музике Србије, 2018.[22]
Признање "Национални естрадно-музички уметник" од Савеза естрадно-музичких уметника Србије, 2018.
Занимљивости
Прва плоча Ђорђа Марјановића продата је у тиражу од 11.000 примерака, у време кад у Југославији није било више од 20.000 грамофона.
У време највеће популарности, одржавао је по неколико узастопних концерата у Дому синдиката.
За време једног од једанаест концерата у Дому синдиката, Ђорђу Марјановићу је стигло писмо са поруком: „Молим Вас, Ђорђе, извините, нисам у могућности да дођем на Ваш концерт.” У потпису је стајало име Јованке Броз, прве даме СФРЈ.[23]
Појавио се у неколико филмова и телевизијских серија, углавном играјући себе.
Обожаватељи Ђорђа Марјановића познати су као „ђокисти”, а широм земље постојали су клубови ђокиста.
Велику популарност имао је у Совјетском Савезу, а о његовим успесима у овој држави писао је и амерички Newsweek.[4]
