Nikl(II) hidroksid

Nikl(II) hidroksid
Nickel(II) hydroxide
Nazivi
IUPAC naziv
Nikl(II) hidroksid
Drugi nazivi
Nikl hidroksid, teofrazit
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.031.813
EC broj 235-008-5
RTECS QR648000
  • [Ni+2].[OH-].[OH-]
Svojstva
Ni(OH)2
Molarna masa 92,724 g/mol (anhidrat)
110,72 g/mol (monohidrat)
Agregatno stanje zeleni kristali
Gustina 4,10 g/cm3
Tačka topljenja 230°C (anhidrat, razlaže se)
0,013 g/100 mL
Rastvorljivost rastvoran u razblaženim kiselinama, amonijaku (monohidrat)
Struktura
Kristalna rešetka/struktura heksagonalna
Termohemija
Standardna molarna entropija So298 79 J·mol−1·K−1[3]
−538 kJ·mol−1[3]
Opasnosti
Letalna doza ili koncentracija (LD, LC):
LD50 (LD50)
1515 mg/kg (oralno, pacov)
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije
Epruveta u sredini sadrži talog nikl(II) hidroksida

Nikl(II) hidroksid Ni(OH)2 je nerastvorljivo jedinjenje sa snažnim redoks svojstvima i širokom laboratorijskom i industrijskom primenom. Najčešće se koristi u punećim elektrodama baterija, preko oksidacije nikl(III) oksid-hidroksida.[4]

Osobine

Nikl(II) hidroksid ima dve dobro poznate polimorfne strukture, α i β formu. α struktura se sastoji od Ni(OH)2 slojeva sa interkaliranim anjonima molekula vode koji zauzimaju prostor između slojeva.[5][6] β forma je heksagonalno najgušće pakovana struktura Ni2+ i OH- jona, bez drugih interkaliranih jona.[5][6] U prisustvu vode, α polimorf se tipično razlaže do β forme usled rastvaranja i rekristalizacije.[5][7] Osim α i β polimorfa, nekoliko γ nikl hidroksida je poznato. Oni su osobeni po kristalnoj strukturi sa mnogo većim rastojanjima između slojeva.[5]

Reakcije

Ni(OH)2 brzo podleže oksidaciji do nikl oksihidroksida, NiOOH, u kombinaciji sa reakcijom redukcije.[8]

Reakcija 1

Ni(OH)2 + OH- → NiOOH + H2O + e-

Reakcija 2

M + H2O + e- → MH + OH-

Reference

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ а б Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. стр. A22. ISBN 978-0-618-94690-7. 
  4. ^ Chen, J.; Bradhurst, D.H.; Dou, S.X.; Liu, H.K. J. Electrochem. Soc. 1999. 146, 3606-3612.
  5. ^ а б в г Oliva, P.; Leonardi, J.; Laurent, J.F. Journal of Power Sources. 1982, 8, 229-255.
  6. ^ а б Jeevanandam, P.; Koltypin, Y.; Gedanken, A. Am. Chem. Soc. Nano Letters. 2001, 1, 263-266.
  7. ^ Shukla, A.K.; Kumar, V.G.; Munichandriah, N. J. Electrochem. Soc.1994, 141, 2956-2959.
  8. ^ Ovshinsky, S.R.; Fetcenko, M.A.; Ross, J. Science. 1993, 260, 176-181.

Literatura

Vidi još

Spoljašnje veze

Strategi Solo vs Squad di Free Fire: Cara Menang Mudah!