Црна луња

Црна луња
M. m. affinis, Аустралија
Дозивање
Статус угрожености
Најмање угрожен  (IUCN 3.1)[1]
Научна класификација
Домен:	Eukaryota
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Aves
Ред:	Accipitriformes
Породица:	Accipitridae
Род:	Milvus
Врста:	M. migrans
Биномно име
Milvus migrans (Boddaert, 1783)
Подврсте
7, види текст
Ареал црне луње   гнежђење   станарица   ван сезоне гнежђења   пролазник
Синоними
Falco migrans Boddaert, 1783 Milvus affinis Milvus ater Milvus melanotis Milvus korschum S.G. Gmelin, 1771[2]

Црна луња (лат. Milvus migrans) птица је селица из реда орлова и јастребова. Име рода Milvus потиче из латинског језика и представља назив рода луње, док латинска реч migrans употпуњава назив врсте и води порекло од глагола migrare што значи селити се, мигрирати.^[3] Према Црвеној књизи фауне Србије III - Птице, ово је угрожена врста.^[2]

Опис

Црне луње у лету

Дужина тела од врха репа до врха кљуна је од 48 до 58 центиметара, а распон крила је између 130 и 155 центиметара. Као и код свих птица грабљивица, женка црне луње је крупнија од мужјака и тежи од 750 до 1080 грама, док маса мужјака варира у опсегу од 630 до 928 грама. Од риђе луње је нешто мања, а осим по величини разликује се и по тамној обојености перја и незнатно краћим крилима и репу. Такође, врх крила је шири, а реп је мање рачваст и одозго је сивкастосмеђ, док је код претходне врсте изразито риђ. Број видљивих примарних летних пера је већи, а основа истих је светла, па је то одваја од еје мочварице. Док клизи, усек у репу је видљив, али ако кружи, реп је потпуно раширен и усек није најупадљивији, па је неискусно око може помешати са тамном морфом патуљастог орла. Ипак, патуљасти орао има светли надрепак и беле мрље на раменима.^[4][5]

Распрострањеност и станиште

Водоплавна шума

Настањује већи део Европе, Азије и Африке, Мадагаскар, Малајско-филипински архипелаг и Аустралију. Европске популације су типичне селице које зимују у Подсахарској Африци. Најчешће се гнезди на рубовима низијских, листопадних, водоплавних шума, у долинама великих равничарских река или у близини других водених станишта (мочваре, баре, шарански рибњаци). Храну тражи на пашњацима, водоплавним ливадама и осталим природним травним заједницама, дуж већих водотокова, на стајаћим водама са слободном воденом површином и на интензивно обрађиваним и мозаичним пољопривредним површинама.^[2][5]

Подврсте

На свету постоји 7 подврста црне луње и свака има другачије распрострањење:^[6]

• M. m. migrans - Насељава Зеленортска острва, северозападну Африку, јужну и централну Европу на исток све до западног Пакистана; зимује у подсахарској Африци.
• M. m. govinda - Насељава подручје од Пакистана на исток, преко Индије, Шри Ланке, покрајине Јунан у Кини све до Индокине и Малајског полуострва.
• M. m. formosanus - Насељава Тајван и Хајнан у Кини.
• M. m. affinis - Насељава острво Сулавеси, Молучка острва, Мала Сундска острва на исток до острва Тимор, источну Нову Гвинеју и север Аустралије до државе Викторија.
• M. m. lineatus - Насељава подручје од планине Урал на исток преко Сибира до реке Амур, север Кине, Индије и Бурме и Рјукју острва; зимује на југу Ирака и Индије и у југоисточној Азији.
• M. m. aegyptius - Насељава Египат, запад Арабијског полуострва и обалу источне Африке на југ до Кеније.
• M. m. parasitus - Насељава подсахарску Африку, Коморска острва и Мадагаскар.

Биологија

Јаја

Грабљивица средње величине. Храни се ситним сисарима, рибом (најчешће угинулом или болесном), гмизавцима, водоземцима и крупним инсектима. Често се храни стрвином и отпацима, а неретко претражује и депоније за одлагање смећа. Забележено је чак и да се храни плодовима уљаних палми. Гнезди се углавном појединачно, ређе у групама. Гнездо гради на дрвећу, а често користи и стара гнезда крупних врста птица. Репродуктивна сезона у Србији траје од априла до јуна, а сеоба од августа до октобра. Европске популације се селе преко Гибралтара, у мањем броју преко Италије и Сицилије, као и преко Босфора. Ван периода гнежђења је друштвена птица и обично ноћи и сели се у мањим јатима.^[2]

Угроженост

Историјски гледано главне претње по црну луњу су тровање, убијање из ватреног оружја и загађење воде пестицидима и осталим хемикалијама. Због употребе пестицида у пољопривреди, као гнездарица, је нестала из Израела још 1950. Тровање лешина којима се храни и загађење воде још увек изазивају пад бројности у Европи и делу Азије. За разлику од многих врста, црна луња се успешно прилагодила животу у близини човека, али модерни градови ипак уништавају станишта која ова врста насељава, па је евидентиран пад бројности и смањена успешност гнежђења популација које живе у близини великих градова као жто су Њу Делхи и Истанбул. У Западној Африци врста је угрожена због сече шума, прекомерне испаше и употребе пестицида. Високо је рањива због судара са ветрогенераторима.^[5]

Црна луња у Србији

У Срему је почетком 19. века била бројнија од мишара. Веома честа гнездарица северних делова земље све до половине 20. века. Матвејев наводи да је типична птица водоплавних шума Србије, а да је најбројнија уз Саву и Дунав, док већ у Шумадији потпуно одсуствује. Након 1950. више није толико честа и бројна у Војводини. У савременом периоду се гнезди уз Дунав, Саву и Тису, а повремено је у репродуктивном периоду бележена и у другим деловима Србије.^[7] Орнитолози процењују да популација броји између 34 и 45 гнездећих парова и да бројност исте опада.^[8] Према Црвеној књизи фауне Србије III - Птице, гнездећа популација ове врсте је угрожена.^[2]

Моровићке шуме

Фактори угрожавања у Србији:^[2]

• нестанак мочварних подручја, замирање шаранских рибњака, смањивање плавних зона око равничарских река на којима се храни
• интензивирање пољопривреде кроз стварање монокултура, преоравање ливада и пашњака
• уређивање и сеча старих шума смањује доступност погодних стабала за гнежђење; узнемиравање јединки шумарским и другим радовима у близини гнезда
• претварање природних плавних шума у плантаже клонских топола
• загађење пољопривредног земљишта и водотокова смањује доступност хране и повећава опасност од тровања
• употреба фурадана за тровање предатора домаћих животиња и дивљачи (шакал, лисица..); криволов
• електрокуција са далеководима средњег напона и колизија са далеководима високог напона
• колизија са ветротурбинама

Референце

1. BirdLife International (2016). „Milvus migrans”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 1. 11. 2019. 
2. Puzović, S. 2018. Milvus migrans. In: Radišić, D., Vasić, V., Puzović, S., Ružić, M., Šćiban, M., Grubač, B., Vujić, A. eds. 2018. Crvena knjiga faune Srbije III — Ptice. Beograd: Zavod za zaštitu prirode Srbije, Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. pp 278—281.
3. Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
4. Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 изд.). Harper Collins. ISBN 978-0-00-726814-6. 
5. „Species factsheet: Milvus migrans”. BirdLife International (2019). Приступљено 1. 11. 2019. 
6. Orta, J., Marks, J.S., Garcia, E.F.J. & Kirwan, G.M. (2019). Black Kite (Milvus migrans). In: del Hoyo, J., Elliott, A., Sargatal, J., Christie, D.A. & de Juana, E. (eds.). "Handbook of the Birds of the World Alive." Lynx Edicions, Barcelona. (Приступљено https://www.hbw.com/node/52978 1. 11. 2019).
7. Шћибан, Марко; Рајковић, Драженко; Радишић, Димитрије; Васић, Воислав; Пантовић, Урош (2015). Птице Србије - критички списак врста (прво изд.). Нови Сад: Покрајински завод за заштиту природе и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије. стр. 106. 
8. Пузовић, Слободан; Радишић, Димитрије; Ружић, Милан; Рајковић, Драженко; Радаковић, Милош; Пантовић, Урош; Јанковић, Марко; Стојнић, Никола; Шћибан, Марко; Туцаков, Марко; Гергељ, Јожеф; Секулић, Горан; Агоштон, Атила; Раковић, Марко (2015). Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008-2013 (прво изд.). Нови Сад: Друштво за заштиту и проучавање птица Србије и Природно-математички факултет, Департман за биологију и екологију, Универзитет у Новом Саду. ISBN 978-86-80728-00-1. 

Литература

• Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 изд.). Harper Collins. ISBN 978-0-00-726814-6. 
• Jobling, James A. (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 108, 170. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
• Шћибан, Марко; Рајковић, Драженко; Радишић, Димитрије; Васић, Воислав; Пантовић, Урош (2015). Птице Србије - критички списак врста (прво изд.). Нови Сад: Покрајински завод за заштиту природе и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије. стр. 106. 
• Radišić, Dimitrije; Vasić, Voislav; Puzović, Slobodan; Ružić, Milan; Šćiban, Marko; Grubač, Bratislav; Vujić, Ante (2018). Crvena knjiga faune Srbije III – Ptice. Beograd: Zavod za zaštitu prirode Srbije, Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. 
• Пузовић, Слободан; Радишић, Димитрије; Ружић, Милан; Рајковић, Драженко; Радаковић, Милош; Пантовић, Урош; Јанковић, Марко; Стојнић, Никола; Шћибан, Марко; Туцаков, Марко; Гергељ, Јожеф; Секулић, Горан; Агоштон, Атила; Раковић, Марко (2015). Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008-2013 (прво изд.). Нови Сад: Друштво за заштиту и проучавање птица Србије и Природно-математички факултет, Департман за биологију и екологију, Универзитет у Новом Саду. ISBN 978-86-80728-00-1. 

Спољашње везе

• Black Kite species text in The Atlas of Southern African Birds
• Ageing and sexing (PDF; 4.9 MB) by Javier Blasco-Zumeta & Gerd-Michael Heinze
• Milvus migrans на BirdLife.org (језик: енглески)
• „Milvus migrans”. Avibase. 
• „Црна луња”. Internet Bird Collection. 
• Црна луња фото галерија на VIREO (Drexel University)
• Аудио запис на Xeno-canto.