Црвендаћ

Црвендаћ
Црвендаћ Цвркут црвендаћа
Статус угрожености
Најмање угрожен  (IUCN 3.1)[1][2]
Научна класификација
Домен:	Eukaryota
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Aves
Ред:	Passeriformes
Породица:	Muscicapidae
Род:	Erithacus Cuvier, 1800
Врста:	E. rubecula
Биномно име
Erithacus rubecula (Linnaeus, 1758)
Подврсте
7–10
Ареал црвендаћа:   лети   стално   зими
Синоними[3]
Erithacus dandalus subsp. sardus Kleinschmidt, 1906 Erithacus rubecula subsp. armoricanus Lebeurier & Rapine, 1936 Erithacus rubecula subsp. sardus Kleinschmidt, 1906 Motacilla rubecula Linnaeus, 1758

Црвендаћ (лат. Erithacus rubecula) врста је птице из рода Erithacus. То је мала птица која се храни инсектима и која се претходно убрајала у породицу дроздова (лат. Turdidae), али данас је класификована у породицу мухарица (лат. Muscicapidae).

Опис

Црвендаћ је мала птица, величине врапца, дужине око 15 cm. Одрасле јединке су с горње стране (леђа, реп и крила) маслинасто-сиве боје, док су им грло, груди и глава жутоцрвене боје, одакле им и потиче име. Трбух је светлије, беле боје. Младунци нису тако упечатљивих боја, већ неугледне тамне боје. Женка црвендаћа снесе од три до девет јаја, најчешће пет јаја неколико пута годишње. Већ након пар недеља седења на јајима, излегну се младунци који су са отприлике петнаест дана старости способни за самосталан живот. Црвендаћ је птица скиталица. Зими се задржава на подручјима с бољом понудом хране.^[4]

Таксономија и систематика

Црвендаћ на тараби

Европски црвендаћ је први пут описан у раду Карла Линеа 1758. године у 10. издању његове Systema Naturae под биномном номенклатуром Motacilla rubecula.^[5] Његов специфични епитет rubecula је деминутив изведен из латинске речи ruber 'црвено'.^[6][7] Род Erithacus је увео француски натуралиста Жорж Кивје 1800. године, чиме је формирано садашње биномијално име птице E. rubecula.^[8][9] Име рода Erithacus потиче из старог грчког^[10] и односи се на непознату птицу, која се у данашње време обично поистовећује са црвендаћем.^[11]

Род Erithacus је раније укључивао јапанског црвендаћа и Рјукју црвендаћа. Ове источноазијске врсте су показале у молекуларно-филогенетским студијама да су сличније групи других азијских врста него европском црвендаћу.^[12][13] У реорганизацији родова, јапански и Рјукју црвендаћи су премештени у васкрсли род Larvivora, остављајући европског црвендаћа као јединог члана Erithacus.^[14] Филогенетска анализа сврстала је Erithacus у потпородицу Erithacinae, која је иначе садржала само афричке врсте, али његов тачан положај у односу на друге родове није решен.^[13]

Род Erithacus је раније био класификован као члан породице дроздова (Turdidae), али се сада сматра да припада породици мухоловки Старог света (Muscicapidae), специфично потпородици Saxicolinae, која такође укључује обичног славуја.^[15]

Подврсте

У свом великом континенталном евроазијском опсегу, црвендаћи се донекле разликују, али не формирају дискретне популације које би се могле сматрати подврстама.^[16][17] Подврсте црвендаћа се углавном разликују по формирању сталних популација на острвима и у планинским областима. Црвендаћ пронађен на Британским острвима и већем делу западне Европе, Erithacus rubecula melophilus, јавља се као луталица у суседним регионима. E. r. witherbyi из северозападне Африке, Корзике и Сардиније веома подсећа на melophilus, али има краћа крила.^[18] Најсевероисточније птице, велике и прилично испране боје, су E. r. tataricus. На југоистоку свог ареала, E. r. valens Кримског полуострва, E. r. caucasicus Кавказа и северног Закавказја, и E. r. hyrcanus према југоистоку у Иран су генерално прихваћени као значајно различити.^[18]

На Мадеири и Азорима, локална популација је описана као E. r. microrhynchos, и иако се не разликује по морфологији, чини се да његова изолација сугерише да је подврста важећа.^[19]

Робин Канарских острва

Одрасли и млади црвендаћи Гран Канарија

Најизразитије птице су оне са Гран Канарије (E. r. marionae) и Тенерифа (E. r. superbus), које се могу сматрати да су две различите врсте или бар две различите подврсте. Лако се разликују по белом прстену око очију, интензивно обојеним грудима, сивој линији која раздваја наранџасто-црвену од браон боје, а стомак је потпуно бео.^[20][21]

Подаци о секвенци цитохрома б и вокализације^[22] указују на то да су црвендаћи Гран Канарија/Тенерифа заиста веома различити и вероватно потичу од колонизације птица са копна пре неких 2 милиона година.^[23]

Кристиан Диецен, Ханс-Хајнрих Вит и Мишел Винк објавили су 2003. године у часопису Avian Science студију под називом „Филогеографска диференцијација европског црвендаћа Erithacus rubecula на Канарским острвима откривена подацима о секвенци митохондријалне ДНК и морфометрији: докази за нови таксон црвендаћа на Гран Канарији?”.^[16] У њој су закључили да се црвендаћ Гран Канарије генетски одвојио од својих европских рођака чак пре 2,3 милиона година, док је црвендаћима на Тенерифима требало још пола милиона година да направе овај скок, пре 1,8 милиона година. Највероватнији разлог би била другачија колонизација Канара од стране ове птице, која је прво стигла на најстарије острво (Гран Канарија), а затим прешла на суседно острво (Тенерифе).^[24]

Исхрана

Храни се највише инсектима и малим пужевима, али често једе и плодове биљака. Дакле, ова врста се најчешће храни инсектима, црвима, воћем и семенима.

Размножавање

Јединке ове врсте имају различите тактике удварања за смањење територијалне агресије међу мужјацима, као што су ритуали храњења женки чак и током периода инкубације. Пар може имати 2-3 легла са 5-6 јаја сваке године. Јаја морају бити инкубирана 12-14 дана. Родитељи се брину за младе након излегања у периоду 14-16 дана након чега су спремни за излетање.^[25] Граде гнезда у пукотинама и рупама. Репродуктивна сезона траје од марта до јуна.^[26]

Галерија

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
  Јаја кукавице (Cuculus canorus) и црвендаћа (Erithacus rubecula) - музејски примерци

Референце

1. BirdLife International (2018). „Erithacus rubecula”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.1. International Union for Conservation of Nature. CS1 одржавање: Употреба параметра аутори (веза)
2. BirdLife International (2018). „Erithacus rubecula”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2018: e.T22709675A131953953. doi:10.2305/IUCN.UK.2018-2.RLTS.T22709675A131953953.en . Приступљено 19. 11. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
3. „Erithacus rubecula”. Global Biodiversity Information Facility (на језику: енглески). Приступљено 21. 1. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
4. Црвендаћ (Erithacus rubecula), zivotinjsko-carstvo.com. Архивирано на сајту Wayback Machine (11. септембар 2013) Приступљено 14. септембра 2014.
5. Linnaeus, Carolus (1758). Systema naturae per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis. Tomus I. Editio decima, reformata. (на језику: Latin). Holmiae. (Laurentii Salvii). стр. 188. „M. grisea, gula pectoreque fulvis.” CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
6. Simpson, D.P. (1979). Cassell's Latin Dictionary (5th изд.). London, UK: Cassell Ltd. стр. 883. ISBN 978-0-304-52257-6. 
7. ruber. Charlton T. Lewis and Charles Short. A Latin Dictionary on Perseus Project.
8. Mayr, Ernst; Paynter, Raymond A. Jr. (1964). Check-list of Birds of the World. Volume 10. Cambridge, Massachusetts: Museum of Comparative Zoology. стр. 32. 
9. Cuvier, George (1800). Leçons d'anatomie comparée. Volume 1 (на језику: French). L'Institute National des Sciences et des Arts. Table 2. Архивирано из оригинала 12. 06. 2018. г. Приступљено 26. 04. 2020. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза) (The year is given on the title page as "VIII" in the French Republican Calendar)
10. ἐρίθακος. Liddell, Henry George; Scott, Robert; A Greek–English Lexicon at the Perseus Project.
11. Jobling, James A. (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London, United Kingdom: Christopher Helm. стр. 149. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
12. Seki, Shin-Ichi (2006). „The origin of the East Asian Erithacus robin, Erithacus komadori, inferred from cytochrome b sequence data”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 39 (3): 899—905. PMID 16529957. doi:10.1016/j.ympev.2006.01.028. 
13. Sangster, G.; Alström, P.; Forsmark, E.; Olsson, U. (2010). „Multi-locus phylogenetic analysis of Old World chats and flycatchers reveals extensive paraphyly at family, subfamily and genus level (Aves: Muscicapidae)”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 57 (1): 380—392. PMID 20656044. doi:10.1016/j.ympev.2010.07.008. 
14. Gill, Frank; Donsker, David; Rasmussen, Pamela, ур. (2016). „Chats, Old World flycatchers”. World Bird List Version 6.2. International Ornithologists' Union. Приступљено 20. 5. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
15. Monroe Jr. BL; Sibley CG (1993). A World Checklist of Birds. New Haven and London: Yale University Press. стр. 228. ISBN 978-0-300-05549-8. 
16. Dietzen, Christian; Witt, Hans-Hinrich; Wink, Michael (2003). „The phylogeographic differentiation of the robin Erithacus rubecula on the Canary Islands revealed by mitochondrial DNA sequence data and morphometrics: evidence for a new robin taxon on Gran Canaria?” (PDF). Avian Science. 3 (2–3): 115—131. 
17. Pätzold, R. (1995). Das Rotkehlchen Erithacus rubecula. Neue Brehm-Bücherei (на језику: немачки). Magdeburg/Heidelberg: Westarp Wissenschaften/Spektrum. ISBN 978-3-89432-423-0. 
18. Lack, D. (1946). „The Taxonomy of the Robin, Erithacus rubecula (Linnaeus)”. Bulletin of the British Ornithologists' Club. 66: 55—64. 
19. Naish, Darren. „How Robins Became the Birds of Christmas”. Scientific American Blog Network. 
20. Cramp S, ур. (1988). Handbook of the Birds of Europe, the Middle East and North Africa. The Birds of the Western Palearctic. Volume V. Tyrant Flycatchers to Thrushes. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-857508-5. 
21. „Robin (Erithacus rubecula)”. Nhm.ac.uk. 
22. Bergmann, H.H.; Schottler, B. (2001). „Tenerife robin Erithacus (rubecula) superbus – a species of its own?”. Dutch Birding. 23: 140—146. 
23. Although Dietzen et al. (2003) conclude that both the Tenerife and Gran Canaria populations are independently derived from mainland populations and should constitute two species or both be placed in E. rubecula as subspecies, their data does not allow for a definite conclusion. The alternative explanation – that Tenerife was colonised by already-distinct Gran Canaria robins – has not been explored and the proposed model relies only on probabilistic inference. Likewise, the seemingly exact molecular dating is doubtful as it assumes a molecular clock that may or may not be correct, and of course the assumption that the ancestor of all robins was similar in colouration to superbus and not the continental birds is, being inferred from their model of colonisation, entirely conjectural.
24. César-Javier Palacios, "Hallazgo en Gran Canaria de una especie de petirrojo única en el mundo", Newspaper Canarias 7 (2006) Архивирано 7 март 2016 на сајту Wayback Machine; accessed February 24, 2015.
25. „Bird Profile of the European Robin”. Приступљено 24. 9. 2016. ^{[мртва веза]}
26. „European Robins”. Приступљено 24. 9. 2016. 

Литература

• Ingersoll, Ernest (1923). „Fire-birds: The Robin and the Wren”. Birds in legend, fable and folklore. New York: Longmans, Green and co. Приступљено 8. 8. 2009. 
• Lack, Andrew (2008). Redbreast: The Robin in Life and Literature. SMH Books. ISBN 978-0-9553827-2-7. 

Спољашње везе

• Map of the distribution of the 3 Canarian Robin subspecies Архивирано на сајту Wayback Machine (28. март 2012)
• ARKive: Robin (Erithacus rubecula) images and movies. Retrieved 2006-NOV-30.
• Birds of Britain: Robin. Retrieved 2006-NOV-30.
• European Robin videos, photos & sounds on Internet Bird Collection.
• RSPB: Robin (Erithacus rubecula). Retrieved 2006-NOV-30.
• Sonatura : Song of the European Robin Архивирано на сајту Wayback Machine (27. август 2011)
• Song of the European Robin
• Ageing and sexing (PDF; 2.9 MB) by Javier Blasco-Zumeta & Gerd-Michael Heinze
• BBC Nature: Robin news, sounds and video clips from BBC programmes past and present. Архивирано на сајту Wayback Machine (17. август 2018)