Финале је одиграно на стадиону Сентенарио у Монтевидеу у Уругвају, 30. јула, у среду. Ово је било једно од само два финала Светског првенства која су се играла другим даном осим недеље, а друго је финале Светског првенства 1966. које се играло у суботу. Пре утакмице су се јавиле несугласице у погледу тога чија ће се лопта користити за меч. ФИФА је интервенисала компромисом, да Аргентина обезбеди лопту за прво полувреме, а Уругвај за друго.[1]
Капије стадиона су отворене у осам ујутру, шест сати пре почетка утакмице, а у подне је терен био пун,[2] званично примивши 93.000 људи.[3] Уругвај је успешно „одбранио” своју златну медаљу на Олимпијским играма са резултатом 4–2, вративши се након заостатка од 2–1 на полувремену.
Уругвајски селектор Алберто Супичи је тада имао 31 годину и још увек држи рекорд као најмлађи тренер шампиона Светског првенства у фудбалу. Жил Риме, председник ФИФА, уручио је Уругвају трофеј Светског првенства, који је касније назван по њему. Следећи дан је у Уругвају проглашен државним празником.[3] У Буенос Ајресу руља је гађала уругвајски конзулат камењем.[4]
Последњи преживели играч из овог финала био је аргентински нападач Франциско Вараљо, који је преминуо 30. августа 2010. у 100. години.[5] Последњи преживели уругвајски играч био је Ернесто Маскерони, који је преминуо 3. јула 1984. у 76. години.
После 12 минута Пабло Дорадо је довео домаћина у вођство, да би 8 минута касније изједначио аргентински крилни нападач Карлос Пеусеље, који је снажним ударцем савладао голмана Енрикеа Балестрера. У 37. минуту, најбољи стрелац турнира Гиљермо Стабиле довео је Аргентину у вођство од 2−1. Уругвај је поравнао резултат у 12. минуту другог полувремена поготком Педра Сее, и поново повео голом Сантоса Ириартеа у 68. минуту. На минут до краја, Хектор Кастро је довео Уругвај у вођство са 4−2, чиме је обезбедио титулу на првом Светском првенству.[6]
