Филиокве (лат. Filioque) је латински израз који значи „и (од) Сина“. Током раног средњег века, овај израз је у западном хришћанству једнострано уметнут у општи Никејско-цариградски симбол вере, тако да је у осмом члану, који гласи: ”И у Духа светога, Господа, животворног, који од Оца исходи“, иза помена Оца додато „и Сина“ чиме је створен исказ: ”који од Оца и Сина исходи“. Додавањем израза Filioque, у Симбол вере је уведено учење о двоструком исхођењу Светог Духа. Православна црква је ово двоисходно учење означила као неправилно, осудивши уметање израза Filioque у Симбол вере. Иако спорно учење није настало у самом Риму, оно је временом преовладало на западу, тако да је почетком 11. века коначно прихваћено и од стране Римске цркве. Због тога је ускоро потом дошло до Великог раскола (1054) и одвајања Католичке и Православне Цркве.[1]
Историја спора
Током раног средњег века поједини западни теолози су поводом извесних питања о међусобним односима Свете Тројице почели да тврде како Свети Дух исходи не само од Оца, као што стоји у Новом завету (Јн. 15:26), већ ”и од Сина” (лат. Filioque). Отуда је њихово учење о двоструком исхођењу названо филиоквистичко или двоисходно.[2]
До првог званичног уметања израза Filioque у Симбол вере дошло је у Визиготској краљевини. На трећем Толедском сабору, који је одржан 589. године, усвојена су 23 канона, од којих је трећи канон садржао учење о двоструком исхођењу Светог духа. Поред тога, истим каноном је била бачена анатема на све хришћане који не исповедају двоструко исхођење Светог духа од Оца и Сина. Тиме је први пут у историји хришћанства изречена осуда за неприхватање нове догме о двоструком исхођењу, што је непосредно погађало правоверне хришћане, који су према слову Новог завета и Никејско-цариградског симбола вере исповедали исхођење Светог духа од Оца. Поменути канон у изворном латинском тексту гласи: Quicumque Spiritum Sanctum non credet aut non crediderit a Patre et Filio procedere eumque non dixerit coaeternum esse Patri et Filio et coessentialem, eumque non dixerit coaeternum esse Patri et Filio et coessentialem, anathema sit.[3]
У жељи да Никејско-цариградски симбол вере доведу у склад са својим новим учењем, поборници двоструког исхођења су у исто време одлучили да у осми члан Симбола вере уметну израз Filioque, чиме је створен нови, Толедски симбол вере. Тиме су прекршене одлуке ранијих васељенских сабора о неповредивости Симбола вере. Уметање је извршено без знања и сагласности Римске цркве и источних патријаршија, које су тек касније сазнале за овај проблем.[4]
Ова новина се током времена постепено одомаћила и у суседној Франачкој краљевини. Поменута питања разматрана су 767. године на Жантијском сабору,[5] а потом на Франкфуртском сабору одржаном 794. године и Фурланском сабору одржаном 797. године у Чедаду.[6] Један од највећих заговорника те новине на двору франачког краља и потоњег цара Карла Великог био је Алкуин из Јорка.[7]
Услед недовољне обавештености, међу франачким првацима се управо у то време проширила заблуда да је уметак Filioque био саставни део изворног Симбола вере. По налогу Карла Великог, његови сарадници су у циљу побијања појединих одлука Седмог васељенског сабора (787) израдили теолошку компилацију која је постала позната под називом: Карлове књиге (лат.Libri Carolini). У том полемичком делу било је изложено и учење о двоструком исхођењу Светог Духа. Иако је тадашњи римски папа Хадријан I (772-795) покушао да франачким првацима укаже на разне проблеме који су проистицали из поменутих новина, његови напори нису уродили плодом, тако да се филиоквизам учврстио у Франачкој држави, што је имало знатне последице по даљи развој западног хришћанства.[8][9][10]
У намери да озваничи учење о двоструком исхођењу Светог духа, цар Карло Велики је 809. године сазвао сабор у Ахену, на којем је потврђено уметање израза ”и од Сина” (Filioque) у Симбол вере. Са сабора је упућено посебно изасланство у Рим, код папе Леона III, са молбом за потврду уметка. Међутим, папа није дао сагласност за уметање израза Filioque у Симбол вере, већ је наложио да се изворни текст (без спорног уметка) уреже на сребрне плоче, на латинском и грчком језику, наредивши да се исте поставе у Риму као сведочанство о изворном облику Симбола вере.[11]
Упркос томе, уметак Filioque се временом проширио међу западним хришћанима. Када су поједини западни мисионари покушали да прошире спорна учења и на хришћанском Истоку, међу недавно покрштеним Бугарима и Јужним Словенима, цариградски патријарх Фотије I је подигао глас против учења о двоструком исхођењу Светог духа и уметања израза Filioque у Симбол вере, након чега је та новина званично осуђена на Цариградском сабору који је одржан 867. године.[12][13] Западни одговор је формулисан 868. године на Вормском сабору, који је окупио франачке бискупе, и том приликом је дата пуна подршка учењу о двоструком исхођењу Светог духа, као и употреби уметка Filioque у Симболу вере.[14]
На новом Цариградском сабору, који је одржан током 879. и 880. године, осуђен је сваки покушај промене изворног Никејско-цариградског симбола вере, било путем одузимања или додавања појединих речи или израза. Ова одлука је била усмерена против уметања израза Filioque у Симбол вере, односно против западног учења о двоструком исхођењу Светог духа.[15] Одлуке овог сабора потврдио је и тадашњи римски папа Јован VIII.[16]
Римско прихватање уметка
Папа Бенедикт "VIII" (1012-1024), који је 14. фебруара 1014. године озваничио употребу уметка Filioque у литургијској пракси Римске цркве (позна гравира из 16. века)
Коначно прихватање спорног уметка Filioque од стране Римске цркве догодило се тек на почетку 11. века, у време римског папе Бенедикта VIII (1012-1024), који је 14. фебруара 1014. године озваничио употребу поменутог уметка у обредној (литургијској) пракси Римске цркве.[17]
Та одлука је имала вишеструке и далекосежне последице, пошто је недуго потом допринела избијању нових спорова и сукоба, који су довели до Великог раскола (1054). До тога је дошло услед одлуке папских легата да 16. јула 1054. године у Цариграду објаве акт о изопштењу, у коме су дословно оптужили православне хришћане да су из Симбола вере "избацили" одредбу о исхођењу Светог Духа од Сина. У циљу одговора на ту очигледну заблуду, цариградски патријарх Михајло Керуларије је сазвао сабор, који је одржан 20. јула у Цариграду. Том приликом је донета саборска одлука којом се осуђује учење о двоструком исхођењу Светог Духа, као и уметање израза Filioque у изворни Симбол вере.[18][19]
Након Великог раскола (1054) и одвајања од Православне цркве, теолози Римокатоличке цркве су покушали да пронађу разна оправдања за прихватање учења о двоструком исхођењу Светог Духа и уметање израза Filioque у Симбол вере. У појединим западним круговима се још од раније веровало да је израз Filioque био део изворног Симбола вере,[20] али такве екстремне заблуде нису биле званично прихваћене у самом Риму. На Другом лионском сабору (1274), Римокатоличка црква је донела званичну одлуку којом се потврђује уметак Filioque и осуђује свако оспоравање учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина, чиме је био учињен даљи корак ка продубљивању раздора.[21]
Уметак Filioque је током позног средњег века и раног новог века постао проблематичан и за односе унутар саме Католичке цркве, пошто се поставило питање да ли и од сопствених унијата треба захтевати да користе симбол вере са уметком, или им треба дозволити да употребљавају изворни симбол без уметка, али уз обавезно прихватање учења о двоструком исхођењу Светог Духа.[22]
Римокатоличка представа двоструког исхођења Светог духа, од Оца и Сина (лат. Filioque). Слика из средине 15. века
Римокатолички теолози су такође покушали да оправдање за уметак Filioque пронађу у учењу о послању Светог Духа од стране Сина, али Православна црква је тим поводом указивала на чињеницу да се морају јасно разликовати два теолошка питања: превечно исхођење Светог Духа од Оца, и потоње послање Светог Духа од Сина.
Уочивши исти проблем, поједини западни теолози су већ током позног средњег века почели да преиспитују учење о двоструком исхођењу. Један од најистакнутијих италијанских хуманиста Лоренцо Вала је средином 15. века довео у питање западно учење о двоструком исхођењу Светог духа, као и уметање израза Filioque у Симбол вере, указавши тим поводом на одсуство потврде за такво учење у светом предању.[23]
Међутим, у званичним круговима Римокатоличке цркве није постојала спремност за суштинско преиспитивање овог проблема, тако да су и каснији римокатолички теолози наставили да траже оправдања за филиоквистичко учење. На другој страни, већина старокатоличких и англиканских теолога је прихватила ставове Православне цркве, тако да је у старокатоличким и англиканским црквама у току процес постепеног уклањања уметка Filioque из богослужбене употребе.
На великом сабору који је одржан 1848. године у Цариграду, Православна црква је једногласно потврдила све раније одлуке којима се учење о двоструком исхођењу Светог духа проглашава за јерес, поновивши том приликом и осуду уметка Filioque.[24]
Међународна теолошка комисија при Светском савету цркава је 1979. године усвојила закључак којим се свим хришћанским црквама препоручује уклањање уметка Filioque и враћање на изворни Симбол вере.[25]
Vischer, Lukas, ур. (1981). „The Filioque Clause in Ecumenical Perspective”. Spirit of God, Spirit of Christ: Ecumenical Reflections on the Filioque Controversy. London: Society for Promoting Christian Knowledge. стр. 3—18.
Јакшић, Душан Н. (1931). Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.
Orphanos, Markos A. (2005). „Јелинско и латинско богословско поимање исхођења Духа Светога”. 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет. стр. 53—60.
