Борац је у својој дугогодишњој историји, први трофеј Купа Југославије освојио 11. маја 1988. године после побједе у финалу против Црвене звезде на стадиону ЈНА. Први европски трофеј Митропа куп, бањалучки тим је освојио 1992. године победивши у финалу мађарску екипу ВСК из Будимпеште.
У сезони 2009/10. освојио је Куп Босне и Херцеговине и тако изборио пласман у европска такмичења након 18 година. Већ наредне сезоне 2010/11. постао је првак БиХ, чиме је изборио свој први наступ у квалификацијама за Лигу шампиона, а у сезони 2023/24. забиљежиће и седми постратни излазак у европска клупска такмичења.
На европску јесен чекао је до сезоне 2024/25. када је по први пут обезбиједио пролаз у групну фазу једног УЕФА такмичења.
Историја
Оснивање и прве године
Клуб је основала група трговачких помоћника који су се окупљали у гостионици „Путник“ у Бањој Луци по договору из средине 1925. године. Због тога се полемише да ли је клуб основан 1925. или 1926. године. Оснивачка скупштина клуба одржана је 4. јула 1926. године. По томе Борац спада у најстарије клубове у Босни и Херцеговини. Разговору су присуствовали: Миле и Бране Стефановић, Никола и Миле Пуцар, Бранко и Божидар Илић, Руди Хитер, Мустафа Софтић, Здравко Шербл, Саво Новаковић, Жарко Врањешевић, Емил Зрелец и још неколико младића, углавном трговачких помоћника. Многи од њих су са оснивањем клуба вјеровали да ће тим организовањем моћи боље и успјешније да се боре и изборе за своја радничка права. Многи савременици тих догађања су тврдили да је, у неку руку, Веселин Маслеша дао име клубу.
Ако се борите, уколико ћете се борити за своја радничка права зашто да вам се клуб не зове Борац!
— Веселин Маслеша
По томе је клуб добио своје прво име Раднички спортски клуб Борац. За председника РСК Борац изабран је Рудолф-Руди Хитер, потпредсједник је био Саво Новаковић, Мустафа Софтић био је први, а Никола Куковић други секретар. За благајнике су изабрани: Милан Петровић (први), Душан Балабан (други). У управи су још били: Вјекослав Ротквић, Милош Јовановић, Омер Исовић, Божидар Илић, Александар Ковач, Душан Петровић, Миливоје Ковачевић. Том приликом изабран је и Надзорни одбор а њега су сачињавали: Ђоко Јовановић (предсједник), Драгутин Волк, Бранко Кривокућа, Милан Прица, Јозо Зеба.[1]
О првим наступима Борца нема много података, јер се по оснивању налазио у сјенци тада најпопуларнијег бањалучког клуба Крајишника, међутим остала је сачувана успомена о првом пехару, освојеном на слетском такмичењу у Сарајеву1928. године, када су у финалу побиједили теслићки Пролетер са 4:1. Освојени пехар се чува у Трофејној сали Градског стадиона Бања Лука.
Неколико пута је рад клуба био забрањиван, али никада није био у потпуности прекидан. Борац је тих година углавном играо у регионалним такмичењима тадашње Врбаске бановине, све до настанка НДХ-а, када је клуб затворен, а за Бањалуку наступиле тешке и мрачне године.[2]
Након Другог светског рата
Велимир Сомболац, легенда БорцаТомислав Кнез
Борац је 1950. године ступио на југословенску фудбалску сцену као трећелигаш. Прво је у квалификацијама на регионалном нивоу БиХ освојио прво место, испред Челика из Зенице и Радника из Бијељине. Уследиле су квалификације са Ловћеном са Цетиња и Шибеником, које су успешно преброђене. Тако је Борац од 1958. године постао друголигаш. За све то време његове боје су бранили играчи као што су Ото Бојер, Александар Мастела, Васо Тешановић Тица, Осман Спахо, Душко Радаковић, Мухамед Крајишник, Лојзо Поповић, Перо Бањац и многи други, а од млађих су се истицали Томо Кнез и Велимир Сомболац, који су касније остварили успешне фудбалске каријере.[3]
У међувремену, Борац је играо и квалификације за учешће у Првој савезној лиги, али није успео. На велики успех у Бањалуци се чекало до 11. јуна 1961. године када је Борац постао прволигаш. На последњој утакмици те сезоне савладали су Карловац у Бањалуци са убедљивих 7:1. Оставили су иза себе Жељезничар из Сарајева. Тај историјски резултат остварила је генерација која је најчешће играла у саставу: Колак, Кривокућа, Куленовић, Шврака, Јурић, Касумовић, Јанковић, Миљуш, Везмар, Спасојевић, Томљеновић, Тимотијевић и Кнез.
Подвиг који је постигнут уласком у Прву лигу, није био валоризован пошто је Борац играо слабо у својој првој прволигашкој сезони. Из клуба је отишао Томо Кнез, а млади играчи који нису били најсрећније уклопљени у нову средину се нису снашли. На крају сезоне, Борац је завршио на зачељу табеле и вратио се у другу лигу. Након тога из године у годину, Борац је таворио у другој лиги, остали клубови су тада били успешнији и одлазили у прволигашко друштво.
У лето 1970. године Борац је играо незаборавне квалификације против Осијека и Борца из Чачка. У утакмици одлуке у Чачку остварио је победу голом Фазлића од 1:0 и поново постао прволигаш. Клуб је постигао велики успех када је дошао до финала Купа Југославије 1974. године.[4] Поражен је од Хајдука са 0:1, али с обзиром да су Сплићани те године били прваци, Бањалучани су по први пут осигурали пласман на међународну сцену у Купу победника купова.
Борац је на жребу извукао за ривала Римеланж из Луксембурга. Деби у Европи је био као из снова. Силно мотивисан првим изласком на међународну сцену, Борац је нанео ривалу праву катастрофу победом од 9:0. Остаће записано да је први гол за Борац на европској сцени дао Милош Цетина у 6. минуту, а истински јунак првог међународног наступа био је Мухамед Ибрахимбеговић - Фишер, који је постигао чак 5 погодака. Касније су поражени од белгијског Андерлехта. У првом мечу на стадиону Хејсел пред 30.000 гледалаца, Андерлехт је био бољи, остварио победу од 3:0, да би Борац славио победом Ибрахимбеговића у реваншу пред пуним Градским стадионом.[5]
Освајање Купа Југославије
Тим Борца пред финале купа 1988. на стадиону ЈНА
Свој највећи успјех у Југославији, Борац је постигао освојивши Куп Маршала Тита, побиједивши у финалу у Београду, на стадиону ЈНА, Црвену звезду резултатом 1:0. Борац је куп освојио као друголигаш, и по том је био јединствен у историји тог такмичења.[6]
Поход Бањалучана ка пехару победника Купа започео је годину дана раније, тачније 6. маја 1987, када је Борац у Дубици савладао Радник са 9:0. Потом су редом падали Козара из Градишке, јајачка Електробосна, Рудар из Приједора, Јединство из Бихаћа, требињски Леотар, Осијек, суботички Спартак, новосадска Војводина, Приштина и на крају београдска Црвена звезда.[7] Финална утакмица је остала упамћена по томе што је голман Слободан Каралић одбранио пенал Драгану Стојковићу Пиксију.[8] Гол којим је Борац освојио куп, постигао је нападач Сенад Лупић.[9][10]
Борац се 1988. године по други пут у својој историји нашао у европским такмичењима и поново у Купу победника купова. Бањалучани су започели такмичење без тренера са којим су освојили Куп, Фазлића, који је поднео оставку, а на његово место је дошао Јосип Куже. За ривала у првом колу Борац је добио Металист из Харкова који је за све на Градском стадиону био велика непознаница. Дана 7. септембра 1988. Борац је као домаћин победио резултатом 2:0 головима Владе Лемића и Звонка Липовца. У реваншу Металист је победио са 4:0 и прошао у следеће коло.[11]
Борац се вратио у Прву савезну лигу сезоне 1989/90, чији је био члан све до распада СФРЈ. У сезони 1990/91. Борац је освојио четврто место у првенству, и на основу тог пласмана стекли су право на наступ у Митропа купу у италијанском граду Фођа 1992. године.
Те 1992. године рат у Југославији је увелико почео, а фудбалери Борца су се припремали за одлазак у Италију, где је одржан Митропа куп. Бањалучани су освојили трофеј захваљујући бољем извођењу пенала у полуфиналу против домаће Фође (2:2, 2:4) и у финалу против Вашуташа (1:1, 3:5).[12]
Титуле у првенству и купу
Мурал, Лешинари Бања Лука
Уследиле су три године од 1992. до 1995. када је клуб играо у лигама Савезне Републике Југославије, а Борац своје домаће утакмице играо у Ваљеву и за то време одиграо чак 116 утакмица.
Након тога су Бањалучани почели да наступају у такмичењима под окриљем Фудбалског савеза Републике Српске. Борац је укупно четири пута био шампион Републике Српске, а пет пута је освајао Куп (1994/95, 1995/96, 2008/09 и 2010/11). Остале су упамћене утакмице финала Купа Републике Српске из 1995. и 1996. године, када је Борац победио екипе Рудара из Приједора и брчанског Јединства, а реванш финала из 1995. године са Градског стадиона преносио је тада канал Еуроспорт.[13]
Године 2010. Борац је освојио Куп БиХ и на тај начин, након 18 година изборио наступ у европским такмичењима. У другом колу квалификација за Лигу Европе Борац је играо против швајцарске екипе Лозане; у првом мечу у Лозани победили су Швајцарци (1:0), док је реванш у Бањалуци завршио нерешено (1:1), тако да је Борац елиминисан из даљег такмичења.[14]
Годину касније, Борац је постао шампион Премијер лиге БиХ. У оквиру квалификација за Лигу шампиона, Борац је одмерио снаге са израелским Макабијем из Хаифе. У првом мечу у Хаифи, Борац је повео голом Бориса Распудића у 24. минуту, све до 68. минута је имао повољан резултат (1:1) пред реванш у Бањалуци, али су домаћини до краја искористили деконцентрацију Борчевих играча и у наредних 12 минута постигли четири гола. У реванш утакмици у Бањалуци, Борац је савладао израелског шампиона са 3:2. Два гола у тој утакмици постигао је Бранислав Крунић, док је једном погодио Немања Видаковић.[15]
Градски стадион у Бањој Луци је вишенамјенски стадион. Тренутно се користи највише за фудбалске мечеве и он је домаћи терен Борца Бања Лука.
Стадион има капацитет од 10.030 мјеста, запад 2.912, сјевер 2.492, исток 4.326, југ 300 и на њему је одиграно неколико значајних међународних утакмица.[16]
Лешинари су организована навијачка група првенствено ФК Борац, али повремено прате и друге спортске колективе који носе Борчево име — кошаркаше и рукометаше. Смјештени су били у првих 30 година постојања на источној трибини стадиона, а од сезоне 2017/18. налазе се на сјеверној трибини. Први пут се појављују њихови транспаренти на стадиону 18. новембра 1987. године, на утакмици купа између Борца и новосадске Војводине.[17] Прате фудбалере Борца како на домаћим тако и на свим гостујућим утакмицама. Поред праћења фудбалског клуба памте се и одличне спортске атмосфере које су стварали бодрећи рукометаше и кошаркаше Борца нарочито у Европским утакмицама. Имају посебне пријатељске односе са навијачком групом Фирма из Новог Сада и навијачима италијанске Ђенове.[тражи се извор]
1946. Борац је постао вицешампион Републичке лиге БиХ, која је те сезоне била први степен такмичења за клубове из БиХ и квалификаторна лига за Прву савезну лигу СФРЈ која је формирана од сезоне 1946/47. Иако једнак међусобни скор и боља гол разлика од Жељезничара, Борац је био вицешампион јер је по тадашњим пропозицијама имао слабији укупни количник голова (6:5=1,2) напрема Жељезничарових (4:3=1,33).
1953. Првак Републичке лиге (3. степен такмичења) и од тада до распада Југославије стално је играо или 2. степен (који се звао различитим именима: Зона А, Републичка лига, Друга лига група Запад, Друга савезна лига) или 1. степен такмичења (Прва савезна лига Југославије - 15 сезона).
У акцији бањалучких новина Глас Српске одржаној 2006. године, некадашњи тренери, играчи и људи који су безмало цијели вијек провели уз Борац изабрали су „Идеалну једанаесторицу“ Борца:[20][21]
.jpg)
