PROFILBARU.COM

Ухолаже; Временски распон: 208–0 Ma PreЄ Є O S D C P T J K Pg N Јура — данас
	обична ухолажа, Forficula auricularia
Научна класификација
Царство:	Animalia
Тип:	Arthropoda
Подтип:	Hexapoda
Класа:	Insecta
Ред:	Dermaptera; De Geer, 1773
подредови
	Archidermaptera; Eodermaptera; Neodermaptera

Ухолаже, увалаже, увалаџе, керешице, буба кице, ракљаче, буба-ушаре, буба кеце, коњштрпи, улоши, увари или ушаре (Dermaptera) су ред крилатих инсеката из базалне групе Polyneoptera који обухвата око 2000 врста^[1]^[2] груписаних у 12 породица. Најуочљивије карактеристике су кратка кожаста предња крила, као и наставци (церци) у облику клешта на задњем крају тела. Ова клешта имају улогу у хватању плена, одбрани од предатора, у савијању задњих крила и у парењу. Ухолаже настањују скоро све копнене екосистеме изузев антарктичких и арктичких, са центром диверзитета у тропским и суптропским пределима.

Дистрибуција

Ухолаже су изобилно заступљене широм Америка и Евроазије. Обична ухолажа је уведена у Северну Америку 1907. године из Европе. Она је заступљенија у јужним и југозападним деловима Сједињених Држава.^[3]^‍:739 Једина аутохтона врста ухолажа пронађена на северу Сједињених Држава је кичмено-репна ухолажа (Doru aculeatum),^[4]^‍:144 присутна све до севера Канаде, где се крије у лисним пазусима младих биљки у јужном мочварама Онтарија. Друге фамилије које се могу наћи у Северној Америци, су Forficulidae (Doru и Forficula), Spongiphoridae, Anisolabididae, и Labiduridae.^[5]

Мали број ухолажа преживљава зиму на отвореном у хладним климама. Оне се могу наћи у уским пукотинама у шумама, пољима и вртовима.^[3]^‍:739^[6] Од око 1.800 врста, око 25 је присутно у Северној Америци, 45 у Европи (укључујући 7 у Великој Британији), и 60 у Аустралији.^[7]

Морфолошке и еколошке карактеристике

Мање уочљиве од горе поменутих а научно веома важне морфолошке карактеристике ухолажа обухватају: тарзусе грађене из три сегмента, јединствен систем за савијање задњих крила, прогнатну главу, неразвијену легалицу, као и одсуство оцела. Ухолаже поседују усни апарат за грицкање. Анатомски, жлезде corpora alata су фузионисане у једну, централно постављену жлезду.

Развиће ухолажа је хемиметаболно, без ступња лутке, а са 4-6 инстар стадијума ларвеног ступња. Женке чувају јаја и младе (ларве до другог инстар стадијума), често чистећи ларве од потенцијалних патогених гљива. Други инстар напушта мајку и отпочиње самосталан начин живота. Уопштено говорећи, ухолаже су грегарни инсекти, па се често организују у породице и након овог одласка ларви. Одрасле јединке могу имати редукована или развијена крила; а крилате врсте могу водити и живот без летења. Адулти су диплодне јединке, мушки пол је хетерогаметан.

Станишта која ова група инсеката преферира су стеља, кора дрвећа, пукотине стена и рипаријска станишта. Поједине врсте настањују пећине на Хавајима и у Јужној Африци. Већина врста је активна ноћу и има омниворан начин исхране. Мали број врста се храни искључиво храном биљног (хербивори) или животињског порекла (карнивори). Припадници фамилија Arixeniidae и Hemimeridae су ектопаразити појединих слепих мишева, односно глодара.

Назив групе

Научно име ред Dermaptera дугује кожастом изгледу предњих крила, док се народно име (ухолаже) повезује у српском, и многим другим језицима, са веровањем да одрасле јединке улазе у уши људи и тамо се крећу (лазе). Иако се сматра сујеверјем и народним веровањем, ова ситуација је могла бити честа у време када су се постеље правиле од сламе, која би била станиште за ухолаже^[8].

Еволуција и систематика реда

Најстарији фосилни налаз ухолажа представљају тегмине (предња крила) из каснотријаских и ранојурских седимената. Базални, сада изумрли, таксони из реда ухолажа нису поседовали карактеристике савремених врста: тарзуси су имали пет сегмената, легалице су биле добро развијене, а предња крила су имала изражену нерватуру.^[9]^[10] Ред ухолажа у оквиру правокрилне групе инсеката вероватно је насроднији реду Grylloblatodea, заједно са којим је сродан надреду Dictyoptera^[1].

Изумрли представници из периода Јуре и Креде се већином сврставају у подред Archidermaptera. У подред Eodermaptera сврставају се преостали представници из мезозоика, а у Neodermaptera савремене групе ухолажа. Последња два подреда често се обухватају називом Pandermaptera. Алтернативна схема препознаје четири подреда: Archidermaptera, Arixeniina, Forficulina и Hemimerina^[11].

подред Archidermaptera

фамилија Dermapteridae

фамилија Protodiplatyidae

фамилија Turanoviidae

подред Eodermaptera

фамилија Semenoviolidae

фамилија Turanodermatidae

подред Neodermaptera (Arixeniina+Forficulina+Hemimerina)

инфраред Protodermaptera

натфамилија Pygidicranoidea

натфамилија Karschielloidea

инфраред Epidermaptera

фамилија Apachyidae

фамилија Arixeniidae

фамилија Carcinophoridae

фамилија Chelisochidae

фамилија Diplatyidae

фамилија Forficulidae

фамилија Hemimeridae

фамилија Labiduridae

фамилија Labiidae

фамилија Spongiphoridae

Родови

Anisolabis Fieber, 1853
Carcinophora Scudder, 1876
Chelisoches Scudder, 1876
Doru Burr, 1907
Euborellia Burr, 1910
Forficula Linnaeus, 1758
Gonolabis Burr, 1900
Hamaxas Burr, 1907
Irdex Burr, 1911
Kleter Burr, 1907
Labia Leach, 1815
Labidura Leach, 1815
Marava Burr, 1911
Nala Zacher, 1910
Paraflexiolabis Steinmann, 1988
Paralabella Steinmann, 1989
Setocordax Brindle, 1970
Sphingolabis de Bormans, 1883
Spirolabia Steinmann, 1987
Spongiphora Serville, 1831
Vostox Burr, 1911

Врсте

Anisolabis breviforceps Brindle, 1979
Anisolabis hawaiiensis Brindle, 1979
Anisolabis howarthi Brindle, 1979
Anisolabis maritima (Bonelli, 1832)
Anisolabis mauiensis Brindle, 1979
Anisolabis oahuensis Brindle, 1979
Anisolabis pacifica (Erichson, 1842)
Carcinophora percheroni (Guérin and Percheron, 1838)
Chelisoches morio (Fabricius, 1775)
Doru aculeatum (Scudder, 1876)
Doru davisi Rehn and Hebard, 1914
Doru lineare (Eschscholtz, 1822)
Doru taeniatum (Dohrn, 1862)
Euborellia ambigua (Borelli, 1905)
Euborellia annulipes (Lucas, 1847)
Euborellia aporonoma (Borelli, 1909)
Euborellia caraibea Hebard, 1921
Euborellia cincticollis (Gerstaecker, 1883)
Euborellia eteronoma (Borelli, 1909)
Euborellia femoralis (Dohrn, 1863)
Euborellia plebeja (Dohrn, 1863)
Euborellia stali (Dohrn, 1864)
Forficula auricularia Linnaeus, 1758
Gonolabis electa Burr, 1910
Hamaxas nigrorufus (Burr, 1902)
Irdex pygidiatus (Dubrony, 1879)
Kleter rehni (Burr, 1907)
Labia minor (Linnaeus, 1758)
Labidura riparia (Pallas, 1773)
Marava arachidis (Yersin, 1860)
Marava pulchella (Serville, 1839)
Marava unidentata (Beauvois, 1805)
Nala lividipes (Dufour, 1820)
Paraflexiolabis ornata Steinmann, 1988
Paralabella curvicauda (Motschulsky, 1863)
Setocordax gurneyi Brindle, 1970
Sphingolabis hawaiiensis (de Bormans, 1882)
Spirolabia dubronyi (Hebard, 1922)
Spirolabia pilicornis (Motschulsky, 1863)
Spongiphora croceipennis Serville, 1831
Vostox apicedentatus (Caudell, 1904)
Vostox brunneipennis (Serville, 1839)
Vostox excavatus Nutting and Gurney, 1961

Списак врста у Србији

У Србији су заступљене четири породице ухолажа: Anisolabididae, Forficulidae, Labiduridae и Spongiphoridae са укупно осам врста^[12].

Anisolabididae

Euborellia annulipes (Lucas, 1847)

Forficulidae

2. Anechura bipunctata (Fabricius, 1781)

3. Apterygida media (Hagenbach, 1822)

4. Chelidurella acanthopygia (Géné, 1832)

5. Forficula auricularia Linnaeus, 1758

6. Forficula smyrnensis Audinet-Serville, 1838

Labiduridae

7. Labidura riparia (Pallas, 1773)

Spongiphoridae

8. Labia minor (Linnaeus, 1758)

Екологија

Ухолаже су углавном чистачи, али неке су свеједи или грабежљивци.^[3]^{‍:739–740} Трбух ухолаже је флексибилан и мишићав. Способан је за маневрисање, као и за отварање и затварање клешта. Клешта се користе у различите сврхе. Код неких врста примећено је да се клешта користе за држање плена и у копулацији. Клешта су више закривљена код мужјака него код женки.^[13]

Врсте подреда Arixeniina и Hemimerina се генерално сматрају епизоичним, или живе изван других животиња, углавном сисара. У надроду Arixeniina, породице Arixeniidae, врсте из рода Arixenia се обично налазе дубоко у кожним наборима и гуларним кесама малезијских голих булдошких слепих мишева (Cheiromeles torquatus), очигледно се хране телом слепих мишева или излучевинама жлезда. С друге стране, верује се да се врсте из рода Xeniaria (још увек из подреда Arixeniina) хране гваном и вероватно гванофилним чланконошцима у склоништу слепих мишева, где су и пронађене. Hemimerina укључује Araeomerus који се налази у гнезду дугорепих пацова (Beamys), и Hemimerus који се налазе на џиновским пацовима Cricetomys.^[14]^[15]^[16]

Ухолаже су углавном ноћне и обично се скривају у малим, тамним и често влажним просторима током дана. Обично се могу видети на зидовима и плафонима домаћинства. Интеракција са ухолажама у овом тренутку доводи до слободног одбрамбеног пада на земљу након чега следи журба до најближег расцепа или пукотине.^[13] Током лета могу се наћи око влажних простора као што је у близини лавабоа и у купатилима. Ухолаже се скупљају у сеновитим пукотинама или отворима или било где где могу да остану скривене током дана. Столови за пикник, канте за компост и отпад, терасе, намештај за травњаке, оквири прозора или било шта са малим простором (чак и цветови артичоке) могу потенцијално да их сакрију.^[17]

Референце

^ ^а ^б Rankin S.M., Palmer J.O. 2003. In: Resh V.H, Cardé R.T. (eds) Encyclopedia of Insects. Academic Press: California, USA. ISBN 978-0-12-586990-4.
^ Zhang, Z.-Q. (2011). „Phylum Arthropoda von Siebold, 1848 In: Zhang, Z.-Q. (Ed.) Animal biodiversity: An outline of higher-level classification and survey of taxonomic richness” (PDF). Zootaxa. 3148: 99—103.
^ ^а ^б ^в Burton, Maurice (јануар 2001). International Wildlife Encyclopedia (3 изд.). Marshall Cavendish Inc. ISBN 978-0-7614-7266-7.
^ Robinson, William H. (2005). Handbook of urban insects and arachnids. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 480. ISBN 978-0-521-81253-5.
^ Marshall, Stephan A. (јун 2006). „4”. Insects: Their Natural History and Diversity: With a Photographic Guide to Insects of Eastern North America. Buffalo, NY; Richmond Hill, Ontario: Firefly Books. стр. 63-64. ISBN 978-1-55297-900-6.
^ Cranshaw, W.S. (јануар 2007). „European Earwigs”. 5.533. Colorado State University. Архивирано из оригинала 27. 07. 2009. г. Приступљено 25. 6. 2009.
^ Gillott, Cedric (2005). Entomology (3 изд.). Dordrecht: Springer. стр. 175-179. ISBN 978-1-4020-3184-7.
^ Robinson W.H. 2005. Handbook of Urban Insects and Arachnids. Cambridge University Press: Cambridge, UK. ISBN 978-0-521-81253-5.
^ Jarvis, Karl J.; Haas, Fabian; Whiting, Michael F. (2005). „Phylogeny of earwigs (Insecta: Dermaptera) based on molecular and morphological evidence: Reconsidering the classification of Dermaptera”. Systematic Entomology. 30 (3): 442—453. S2CID 85718043. doi:10.1111/j.1365-3113.2004.00276.x.
^ Kocarek, Petr; John, Vaclav; Hulva, Pavel (2013). „When the Body Hides the Ancestry: Phylogeny of Morphologically Modified Epizoic Earwigs Based on Molecular Evidence”. PLOS ONE. 8 (6): e66900. Bibcode:2013PLoSO...866900K. PMC 3691250 . PMID 23826171. doi:10.1371/journal.pone.0066900 .
^ Grimaldi D., Engel M.S. 2005. Evolution of the Insects. Cambridge University Press: New York, USA. ISBN 978-0-521-82149-0.
^ Vujić, Mihailo; Vesović, Nikola; Šević, Mirko; Maričić, Marko; Tot, Ivan (2022-12-31). „A new greenhouse invader: the first report of the alien ring-legged earwig, Euborellia annulipes (Dermaptera, Anisolabididae) in Serbia, with the first checklist of earwigs of the country”. Travaux du Muséum National d’Histoire Naturelle “Grigore Antipa”. 65 (2): 27—38. ISSN 2247-0735. doi:10.3897/travaux.65.e85829.
^ ^а ^б Drees, B.M.; Jackman, John (1999). „Earwig”. Field Guide to Texas Insects. Houston: Gulf Publishing Company. стр. 1. Архивирано из оригинала 12. 6. 2010. г. Приступљено 15. 11. 2009.
^ Carpenter, George Herbert (1899). „4”. Insects: their structure & life. London: J. M. & Co. стр. 170—172. Архивирано из оригинала 9. 6. 2021. г. Приступљено 31. 10. 2020.
^ T. Costa, James (мај 2006). „3”. The other insect societies. Foreword by Bert Hölldobler and commentary by Edward O. Wilson (1 изд.). Harvard University: Harvard University Press. стр. 53—54. ISBN 978-0674021631. Архивирано из оригинала 9. 6. 2021. г. Приступљено 31. 10. 2020.
^ Nakata, Satsuko; TC Maa (1974). „A review of the parasitic earwigs” (PDF). Pacific Insects. 16: 307—374. Архивирано (PDF) из оригинала 21. 8. 2010. г. Приступљено 28. 11. 2009.
^ Grupp, Susan M.; Philip L. Nixon. „The Bug Review-Earwigs”. Extension Entomologist, Department of Natural Resources and Environmental Sciences, University of Illinois at Urbana-Champaign. стр. 1. Архивирано из оригинала 7. 12. 2009. г. Приступљено 15. 11. 2009.

Литература

Robinson, William H. (2005). Handbook of urban insects and arachnids. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81253-5.
Burton, Maurice (јануар 2001). International Wildlife Encyclopedia (3 изд.). Marshall Cavendish Inc. ISBN 978-0-7614-7266-7.

Спољашње везе

Earwig Research Center by Fabian Haas, Heilbronn
Dermaptera Species File by Heidi Hopkins, Michael D. Maehr, Fabian Haas, and Lesley S. Deem
Ringlegged earwig on the UF / IFAS Featured Creatures website
Langston RL & JA Powell (1975) The earwigs of California (Order Dermaptera). Bulletin of the California Insect Survey. 20
Earwigs Архивирано на сајту Wayback Machine (15. децембар 2015) from What's That Bug?